... kaze Louis Armstrong.
Pivo, dzez, klasika. (ne kao izbor muzike, vec kao banalnost. bananalija)
Kompleksi razocarenja, cvetanje, cvetanje i onda sasusivanje u razocarenju. Paf! Diskontinuitet, udarac, sok i shock. Cak i zvucno izrazen.
bah-boo-bah-boo-bah-boo-bah-boo-bah (jaz izmedju nas dvoje kao jazz)
I zasto se ne nasmejati normalno, a ne kroz dve tacke i zagradu. Zasto se ne pribliziti, ne pobeci, ili zaspati. Umeo sam nekad da slusam jednu pesmu po ceo dan i da mi zbog toga dan bude sjajan. Vise to ne umem, sada samo jebem. Umetnost i svasta.
Vrtlog, Vertigo (Hitchcock), sve sublimirano u stomaku. Nisu stvari onakve kao sto se cine, kao sto sebe uobicajeno lazemo. Sumrak svesti.
A Profesori su bili poput onog Remarkovog u ne-novom-zapadu. Ovaj, profesore? Ubice, ubice..
Pricanja besmisla, iskrivljeno, priguseno, suzdrzavajuci brzake. Igranje jedno veliko, kolektivno, konsenzualno. Sta reci, kako to reci, kako odigrati svoju ulogu dobro, ocekivano?
A kada umre neko, onda se njegove stvari podele po rodbini i komsiluku. O tome se ne prica puno, ali to se uvek desi. Posle par nedelja, posle par meseci, mozda i godinu dana. Ali, stvari se podele nekome. Garderoba, cipele.
Rad me unistava, osecaj bespotrebnosti, bespredmetnosti, besmisla. (ostaje samo bes, to je jedina konstanta).
i opet,
bah-boo-bah-boo-bah-boo-bah-boo-bah (jaz izmedju nas dvoje kao jazz)
Sve je truba.
Post je objavljen 14.04.2005. u 00:47 sati.