Marketing
Šprica za torte
Bila sam malo njuškala po blogovima.. čitala kakve pametne komentare sam pisala pa vidjeh kod Žarca jedan koji me podsjetio na moju majku i jedan tipičan vikend u mojoj obitelji.
Što ću.. ne mogu više napisati blog, a da ju ne spomenem.. to ja iz ljubavi..
.
.
.
Dakle, što se dogodilo?
Nedavno se probudih u ranu zoru, oko 11h.. svijet još spava (osim onih nenormalnih koji subotom zovu u 8h na telefon) pijetlovi spavaju.. ja se dižem..
Spustih se do kuhinje, možda ima kaj za staviti pod zub.
Onaj jedan koji imam.
Majka moja.. pravi kolače..
Znači bila je subota ili nedjelja.. po mojem šerlok-holms zaključivanju.
Pitam majku: "Majka, ti trebam pomoći kaj?"
"Ne."
"Dobro majka."
Sjedam bezbrižno pred teve, znajući da je živčana.
Skuži se to kod nje.
Crvene oči poput najzrelije trešnje, pogled bijesnog psa koji se tjera, para na uši ko iz nove pegle na paru, kratki odrješiti odgovori - kraći od najkraćeg odgovora..
No, zanemarila sam ono očito..
Reko, možda nije. Ipak me voli, ne bi ona vikala bez razloga na mene.
Bat nou, kriva slobodna procjena.
Za koju sekundu čujem zvuk (oh tako poznat) iz kuhinje:
Dum! Dum! Paf! Tres! Bam!
(mislila sam da gledam Betmena i Robina na ORFu, sinkronizirano, s onim šarenim balončićima u kojima piše Dum! Dum! Paf! Tres! Bam!)
Majka u kuhinji živčani, viče, lupa vratima elemenata, posudama, tanjurima.. sve što proizvodi glasne zvukove..
Šutim, pritajena u boravku.. možda je zaboravila da sam tu.. više ne mogu pobjeći.. moram se stopiti s kaučom, moram biti kauč, ja jesam kauč..
Gledam teve i čekam napad..
Počinje..
"Gdi je moja šprica za torte?!?!?"
"Ne znam."
"Ma nemoj! Ne znaš?! Sve mi hitite! Sve mi skrijete! Sve mi uzmete bez pitanja!!"
Reko "Majka, nisam ti uzela ŠPRICU ZA TORTE, kaj će to meni??"
"Ne znam ja. Jedino znam da si mi ju ti skrila negdi!!"
Da, normalna pretpostavka.
Ja, praktički ŽENA od 24 godine, statistički spadam u zrelo stanovništvo (i to već nekoliko godina).. svoje slobodno vrijeme provodim skrivajući jebenu špricu za torte po kući jer.. zašto? Jer ne volim torte?
Haha, duhovito..
Ali potpuno normalan i logičan zaključak moje majke.
Nije me uspjela iznenaditi ni ovaj put.
"Majka, nisam ti ju skrila nikam. Sigurno ti je tam gdi ti uvijek stoji. U kuhinji, iznad frižidera, u pretincu, u kutiji." – odgovaram savršeno mirnim glasom, kao kauč.
(Inače, ta je šprica za torte stajala u tom pretincu od kad je ta kuhinja u ovoj kući, a to je od kad sam se ja rodila, što će reći 24 godine. Ista šprica za torte, u istoj kući, u istom pretincu, na istom mjestu, u istoj kutiji od kinder lade – onih slatkih malih kinder ladica koje su imale crno odvojeno od bijeloga)
"Nijeeee! Gledala sam! Sve sam pretražila!! Nema u ladici, nema u elementima, nema u podrumu, nema u garaži, nema nigdiiii!! (da, bravo, sigurno je u garaži, na autu) Ne-ma špricee!! Sve mi hitiš! E samo čekaj dok ja tebi dojdem u sobu pa dok ti pobacam sve kaj bum smatrala nepotrebnim!!"
"Gle, nisam ti uzela špricu, a kuhinja i moja soba nisu iste. Kuhinja je i moje mjesto prebivališta. A moja soba je SAMO moje mjesto prebivališta."
I.. da ne duljim priču.. tak se mi prepucavamo nekoliko beskrajnih minuta.. ona kaže nije tam, ja kažem je, ona nije, ja je, ona ma nije, ja je sto posto majka.. sve dok mi nije pregorio tolerantni čip i dok joj se nisam digla i došla u kuhinju.
Uzela stolčić..
stala na njega..
otvorila jebeni pretinac iznad frižidera (jer mi je inače previsoko)
uzela kutiju..
izvadila jebenu špricu za torte sa svim jebenim pomagalima i nastavcima koja idu uz jebenu špricu za tortu i dala joj u ruke.
"Majka, vidiš da samo moraš pogledati."
Muk.
Tišina.
Skužila je da si je sjebala svađu. A tak joj je dobro krenulo.
A fak.
Post je objavljen 13.04.2005. u 22:03 sati.