Zadnjih dana vas nisam stigla čitati, komentirati, odgovoriti vam… ništa… Nisam imala vremena biti za kompom, doma su me neprestano gnjavili čim bi bila na netu više od 15 minuta ili čim bi samo bila za kompom bez obzira što radim… užas. Nije da je sad nešto drugačije, ali bar sam našla vremena da ovo na brzinu napišem… I nadam se da budem uspjela u međuvremenu obići sve propuštene blogove.
Ne znam zašto sam obrisala onaj donji post… možda jer sam previše rekla… Nisam se osjećala dobro. Too personal I think… Možda nekad ne kužite moje postove. To je većinom namjerno. I to što nisam dovoljno jasna. Shvatila sam da zapravo ne želim biti dovoljno jasna. Jasna sam možda samo onima koji su u jednoj od situacija bili, pa su se prepoznali. A ostali…mogli bi samo nagađati. Opet onaj neki strah kao da sam pod cenzurom…ili nešto takvog. Možda neobjašnjivo. Zapravo možda i nije. Mogla bi to objasniti, ali vjerojatno bi nakon što objavim editirala post. Zapravo…došlo mi je da obrišem blog. Ali, mislila sam, čemu to? Ovo mi ionako služi za to da se ispucam, kolko mogu. Ipak neke stvari ne mogu reći baš kad bi mi trebalo da kažem i da se ispucam, ali imam za to hrpu papira doma. Iako ostaju ne pročitani, bar to izbacim na taj papir. Često ih i bacim, što je zapravo šteta jer kad malo razmislim, jer bilo je tu dosta toga u što bi uložila truda i što bi ispalo, po mojem mišljenju, lijepo za sačuvati.
Uopće ne znam ni zašto sad o ovome pišem… došlo mi je valjda.
Zar uvijek moramo imati neku razlog zašto nešto pišemo? Ako jednostavno ide riječ za riječju, neka tako bude. Živcira me kad drugi traže neko posebno značenje u tome svemu…nekad je jednostavno tako napisano kako nam je došlo. Grubo ili glatko bačeno je na papir (u ovom slučaju na ekran) jer su nam riječi dolazile jedna za drugom, ideje za idejom, slike za slikom. Došlo nam je. Za 5 minuta možda bi nam došlo nešto drugo. Uh, vidim da ovo što pišem nema više smisla :).
Zašto imam tako dosadnu sestru? Zar ne mogu nešto pisati, čitati, nositi u vrećici kad idem van, odjenuti se kako hoću, biti u prostoriji sama kojih pola sata…a da ona mene ne kontrolira ispitkivajući me kaj to pišem ili čitam, kaj mi je to u vrećici, kakvu to majicu imam, ili što to sad ja radim… Ne kužim. Jel to briga? Ili što? Ili samo njezina potreba za kontrolom nekoga? Možda sam postala paranoična…ali imam neki osjećaj kao da mi sve provjerava…kao da će mi čim izađem iz stana ići prekopavati po stvarima, naći blok i papire na koje zapisujem svašta, naći moje crteže, vidjeti neke sitnice koje sakrivene čuvam kao uspomene, te čak nekim slučajem naići na ovaj blog… Da, mislim da zbilja postajem paranoična… Ne, mislim da to već odavno jesam. Obično bi se netko žalio na takve roditelje, ali moji roditelji ipak poštuju bar ono što ne vide (a ono što mojom nepažnjom vide, aaa, ne prođe većinom dobro). Odnosno, vjerujem da ne bi preokrenuli sobu samo da pronađu nešto od gore navedenog. Ili možda bi. Možda već jesu. Ne, ne bi do podnesla. Da su to našli mislim da bi se drukčije ponašali. Ili možda su pronašli, pa dobro glume… Aaaa, ljudi, vidite kaj mi radi paranoid? Ili kak da to već nazovem, ne znam…
Hm, skužih da sam dosta toga izbulaznila. Ne trebate čitati ako vam je naporno :p.
I da, škola. Još se tu i tamo uspijem izvlačiti. Ali, ipak, nejde to vječno. Nažalost se budem morala primiti malo više učenja. Zapeti za neke predmete, ako želim da me doma manje gnjave. Iako znam da se budem izvlačila još i dalje, moram, ali zbilja se moram natjerati da bar nešto naučim od tih beskorisnih informacija koje budu mi ionako isparile za koji tjedan. Počela sam s lakšim predmetima, s manje gradiva. I riješila to. Možda se javim, tek toliko da se riješim toga. Iako sumnjam da se budem javila. Manjak samopouzdanja…ili tak nešto. A iz nekih predmeta imam zaostatka po 100 stranica. Ne sjećam se kad sam si dopustila toliko zaostatka. I sad mi se to sve bacilo na hrpu i ne znam od kud da počnem. A moram početi ako želim proći razred s bar istim prosjekom kao što sam prošla polugodište. Na početku sam namjeravala popraviti, sad mi je cilj zadržati :). Heh, kad malo razmislim, uvijek je tako. Na početku bi uvijek bila ambiciozna, a čim bi došlo nešto gradiva radila bi po starom… pustila si glazbu, sjela za komp ili otišla se prošetati, umjesto da bar pogledam što imam sljedeći dan po rasporedu. Eh, to vam je samodisciplina :).
Iiii još nešto. Meni je smiješno kad neki ljudi misle da znaju sve. Znate, ono kad si nešto umisle da znaju i radi toga se osjećaju nekako nadmoćno, autoritativno. A zapravo nemaju pojma o tome što su mislili da su upravo otkrili. Nemaju ni najmanje ideje što bi to zapravo moglo biti. Zapravo, ispadaju jako glupi :D. E pa, smiješno mi je. Ne znam kako je vama.
Pozdrav ljudovi ;)
Post je objavljen 12.04.2005. u 20:47 sati.