Već treći dan pada kiša, vode opasno rastu, a s njima i strah od poplave i svega onog o čemu sam već pisao pred pola godine. U stvari od onda se nije puno promijenilo, ulica od mosta prema Sitaru je i dalje prekopana, započeto je postavljanje ivičnjaka, rupe su poslije svake kiše sve veće i veće, onda ih pospu pijeskom, onda opet padne kiša...
Dragoslav Andrić u svojoj knjizi "Stereo stihovi" prepjevao je Dylanovu pjesmu "A hard rain's gonna fall", pa mi se čini nekako prigodnom za danas (inače, na današnji dan 1961. Bob Dylan je nastupio u Greenwich Villageu po prvi put). Vjerujem da je jako teško prevoditi, pogotovo poeziju, ali mi se ovaj prijevod čini zaista dobrim i pogođenim.
PAŠĆE TEŠKA KIŠA
O, gde si to bio, plavooki sine?
Iz kakve to, mili, dolaziš daljine?
Posrtah niz deset maglenih planina,
Duž šest vrludavih tumarah dolina,
Bejah usred sedam ojađenih gora,
Suočen se nađoh sa sto mrtvih mora,
I najdublje zađoh u čeljust stratišta,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.
I šta si sve video, plavooki sine?
Šta sve vide, mili, usred te tuđine?
Novorođenče međ vucima što reže,
I drum od dragulja od koga svi beže,
Crne šume videh, i krv po tom drvlju,
Ljude s čekićima zamazanim krvlju,
Poplavljen trem videh, au toj baraci
Trista govornika s jezikom u šaci,
I oštre mačeve i puške hajduka
Što ih je nejaka dečja vukla ruka,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.
A šta li si čuo, plavooki sine?
Šta li si sve čuo usred te tuđine?
Čuo sam gromove što preteći hukte,
Vale što svetove spiraju i lome,
Hiljadu bubnjara čije ruke bukte,
Hiljade što šapću a nemaju kome,
Jednog što mre dok se svi od smeha grče,
I pesmu pesnika što u jarku crče,
I vapaje klovna zapalog u govna,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.
A koga si sreo, plavooki sine?
Koga si sve sreo usred te tuđine?
Kraj mrtvog konjića video sam luče,
I belca što jaše neko crno kuče,
Devojku čije je telo vatra ždrala,
Devojčicu što mi s neba dugu dala,
Sreo sam čoveka ranjenog u ljubav,
Drugog što doveka od mržnje je gubav,
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.
Pa šta ćeš da činiš, plavooki sine?
Šta misliš da činiš, kada ovo mine?
Pre nego što kiša, teška kiša, line,
U dno prašumskoga otići ću mraka,
Gde je puno ljudi a svi praznih šaka,
Gde otrovno seme plovi rečnim tragom,
Gde se dom sparuje sa tamničkom vlagom,
Gde su dželatima lica sakrivena,
Gde glad ružno štrči, duše krije sena,
Gde je crno boja, nula mesto broja...
Sve ću onda reći glasom ili dahom,
Ili makar samo mišlju svojom plahom,
Blesnuću sa hridi, da sav svet to vidi,
I, na kraju moći, pučinom ću poći;
Pre no što, klonuo, zapevam za braću,
Dok budem tonuo, svoju pesmu znaću.
A kad se sve stiša, pašće teška kiša,
Pašće teška, teška, pašće teška kiša.
Post je objavljen 11.04.2005. u 08:47 sati.