Blog sam počela pisati sa postovima o dijetama. Imam ja još materijala, ubacit ću još koju iz moje arhive. Malo sam stala s tim, ubija me u pojam kako neke ženske imaju karakter i izdrže... A ja ne. Dam se nagovorit na grijeh, takva sam.
Evo, recimo, u subotu je Zakoniti poranio na pijac i u mesnicu. Donio kući prekrasno odvratno meso ( svinjski vrat, halckrmenadl) i srimuš. Upacao on to i izroštiljao po povratku sa prijepodne kavice. Ja sam oprala srimuš, prpremila ga na salatu i udri klopat. Pa tko će lud jesti kuhano jaje, naranču i dvopek pored ove miline.
U nedjelju smo išli na jedno obiteljsko okupljanje, kod muževe tete koja peče super-ultra-mega-maksi fine kolače. I naravno da sam podlegla čarima domaće trpeze.
A i pilići su došli na svoje. Zakoniti je puštao neki trostruki CD sa glazbenim primjerima. Ja sam se razmahala, a dečki prihvatili, pa sa opaljenom mamom nabacili dens preko dnevnog boravka. Najzanimljivije mi je bilo kako Mali već ima razrađen ukus, tj. točno zna što mu se sviđa, a što ne. Kad je neka dobra mjuza onda se počne gibati, klimati glavom, pljeskati ručicama, a kad mu se nešto ne sviđa, počne ( od tihog, do sve glasnijeg) govoriti: nje, nje, njeeeeeeeeeeee! Evo nekolicine : Muddy Water's song “Manish Boy” ( ovo sam kopipejstala sa gugla, jer nisam bila sigurna u točan naziv) – (na ovo mali otkida), Summer time ( e, to mu je kenjkavo, dakle: njeeeeeee), Paint it black ( sviđa mu se), chatanuga chu chu ( sviđa mu se), U boj! U boj! (e tu sam se zaglematala, a pilići uživali! ) I tako bi to trajalo dugo u noć, u proljetnu kišnu noć, da ja nisam pala s nogu i dreknula : zube prat i spat! Odmah! Nau!
Post je objavljen 11.04.2005. u 12:58 sati.