Marketing
15 godina života manje
Jeste li ikad imali jedan od onih dana, kad bi se od najranijeg jutra zamotali u plahtu, prekrili jastukom preko glave i pomakli sat za jedno 24 sata unaprijed?
Šta pitam, naravno da jeste :)))
Jutro ko jutro, ništa posebno, osim jedne tužne vijesti da mi je muževa baka jako bolesna i da joj se polako bliži kraj :(
Ručak skuhan, dijete sito, ja sita, malo interneta i onda spavanac.
Da, da, kako ne...kad bi ti mama zapovidala...
Ja jednostavno ne znam koji je kurac tom malom ponekad.
2 puna sata je vrištao u krevetiću, vrištao toliko da je bio mokar od glave do pete...
Razbacao je igračke po sobi i lupao nogama u ogradu od zikve.
Dobio je po guzi.
Opet je vrištao.
Opet je dobio po guzi.
Opet je vrištao.
Došla sam do njega s namjerom da mu pomognem da izađe iz krevetića, pružila mu ruku, povukla ga, a on je ispao na moj krevet iskrenuvši vrat.
Skamenila sam se i izgubila 10 godina života.
Pred očima mi je bljesnula slika tišine, tuge, srčeka koji više ne kuca, sprovoda, suza i života provedenog u tami.
Suze su se slijevale niz lice dok sam ga stisla uz sebe, dok sam ga smirivala pokušavajući ga pitat di ga boli, jel može disat, jel me vidi...i svih podpitanja koja su mi u tom trenu pala na pamet.
Reko je da ga bole prsa (valjda ga je nažuljalo dok je izlazio iz krevetića), da ga vrat ne boli.
A ja nisam mogla zaustavit suze, grčevito sam ga stiskala uz sebe, ljubeći mu nježne, suzne okice, stisnuo se uz mene, osjećala sam kako mu srce tuče.
Plakala sam satima nakon što mi je zaspao u krilu.
Ljutila sam se na sebe, jer sam nekad jednostavno preživčana, jer mi nekad jednostavno treba da umukne, da zašuti, da je tu al da je miran...
Ljutila sam se jer sam vikala na njega, jer sam mu dala po guzi, jer sam smatrala da sam ga trebala podić iz kreveta a ne vuć van.
Znam samo jedno...da je kojim slučajem nešto pošlo po zlu, ja više ne bi postojala, jer bez njega moj život ne vrijedi, nema smisla.
Popodne sam mu napravila tortu, mazali smo je zajedno...a dok sam stavljala glazuru on je otišao u dnevnu sobu.
Odjednom sam čula svekrvin krik i urlik kojim me dozivala...
A na balkonu, slijedećih 5 godina manje mog života.
Tiji stoji na najgornjoj štangi ograde, do pola visi preko ograde.
Trenutak u kojem nisam znala di sam, ko sam, šta se događa, who is this kid and why is he calling me MOM?
Spustila sam ga i dala mu po guzi.
Jer jedino tako shvaća šta ne smije.
Drukčije me ne doživljava nego se inati.
Jer je to već par puta napravio i upozorila sam ga.
Stavila sam ga na kauč i sat vremena je tu odsjedio u kazni.
Obećao mi je da se više neće penjat.
Onda je MUŽ došo doma i pokušava me izvuć u dvorište...
Ne shvaća da ne mogu, da nemam snage, da sam slomljena, da sam prošla pakao danas, da sam doživila toliki šok da ću posijedit.
Odlazi s malim bez riječi, još se ljuti na mene...
Sjedam u kadu, puštam vodu, stavljam slušalice od radija u uši.
Svira "Bacila je sve niz rijeku"...
Kud baš ta pjesma :(((
Suze se slijevaju niz lice, bekontrolirano...ne mogu prestat....
Dabogda voda oprala ovu tugu, ovu gadost, ovu nervozu...
Dabogda se više nikad ne živcirala i ne vikala na svoje dijete.
Dabogda, dabogda...
Ne znam koliko ti ovo znači jer si još mali i većinu toga ne kužiš, ali sine moj znaj samo ovo:
Volim te, kao što nikad nikoga više nikad neću volit, moje srce kuca najviše zbog tebe, živim za tebe, sve bi ti dala, sve bi za tebe napravila.
Volim te bezuvjetno, najiskrenije, zauvijek.
Tvoja mama.
Post je objavljen 18.06.2004. u 00:50 sati.