Često čujem od poznatih kako na različite načine upravljaju financijama u svojoj obitelji. Ali nikako, baš nikako ne mogu razumjeti princip u kojem svatko ima svoju plaču, troši ju za sebe i svoje potrebe, a zajedničke troškove obračunavaju. Kako je to moguće?
Moje poimanje bračnog zajedništva obuhvaća dijeljenje svega, pa i novca. I kakav je to brak u kojem jedan supružnik, ako zarađuje više, polaže i više prava na svoje novce ili sam donosi odluke što će se kupiti.
«Muž mi je posudio za cipele.»
«Žena plača režije, a ja hranu.»
«Peglam samo svoje kartice, a poslije posudim od njega/nje»
«Muž mi je kupio kaput.»
«Moji dugovi ga ne zanimanju»
«Daje mi xy kn mjesečno za ovo/ono.»
Ne kužim ja to, iako se jako trudim.
Isto tako vidim da me ljudi sve čudnije gledaju kad opisujem kako je u mojoj obitelji sva lova zajednička.
Od prvog dana Hard i ja koristimo se tim principom. Plače su nam podjednake, nekad je njegova veća, nekad moja. Na nekim honorarnim poslovima zaradimo i nešto više, ali nam ne pada na pamet reći «Ovo je moje. To ću potrošiti za sebe.»
Za sve kupovine i troškove koje se odnose na obitelj, stan i slično, donosimo odluke zajednički i samo se dogovorimo, kome je usput otići u banku, na bankomat ili u nabavku.
«Pa kako si onda kupiš nešto za sebe?» pitaju me
Lako. Kupim ono što mi treba i kad mi treba. Kupujem ono što poželim ili što mi se dopadne. Hard nikad ne pita, ne prigovara za to koliko sam potrošila. A isto tako niti ja ne postavljam pitanje njegovih kupovina. Logično je i normalno da si kupujemo ono što želimo i kad želimo.
Svatko od nas ima svoj račun, ali i pristup svakom računu. Uvijek i u svako doba možemo raspolagati tim novcima i ne pada mi na pamet govoriti «ovo je moje, ovo je tvoje». U našem sistemu nema vaganja tko je više i za što potrošio.
Post je objavljen 09.04.2005. u 20:57 sati.