Marketing
Albanija na dlanu (zato što me mučite)
Pošto nekima od vas moji uzaludni pokušaji da ispred imena dodam titulu dipl. očigledno nisu dovoljno sveti, napisaću vam nekoliko reči o svoja dva boravka u susednoj Albaniji.
Albaniju sam prvi put posetila negde 2001. godine a sledeći put negde dve i po godine kasnije. Oba puta se moj odlazak tamo shvatao kao velika egzotika pa su reakcije mogle da se mere kilometrima razrogačenih očiju i isplaženih jezika. Treba napomenuti da mi je prvo putovanje obeležilo sletanje koje je desetak minuta bilo onemogućeno bezbrižnim šetanjem radnika po pisti :)
Aerodrom u Tirani je takođe ugođaj of its own. Prilikom prve posete nije bilo nikakve infrastrukture tako da smo pasoše ostavljali na stolu u hodniku da bismo potom kofere iz aviona bezmalo vadili sami :) Drugi put je već bilo drugačije. Aerodrom je i dalje izgledao kao železnička stanica u Vranju ali je barem bilo normalnih šaltera, trake za prtljag i duty free shopova. Šteta što je fotografisanje na celom području aerodroma strogo zabranjeno jer bi to zasigurno bile fotke za nezaborav.
Prvo što primetite pri dolasku u Tiranu je arhitektura, saobraćaj i gužva. Prilikom moje prve posete zgrade su delovale kao da su na dvadeset minuta od raspadanja. Izuzetno duhovite arhitekte su se potrudile da zabave ne zafali pa se građevinski layout kreće u domenu pravih poduhvata (primer: 1-3-5 sprat imaju prozor sa leve strane, 2-4-6 sprat terasu sa desne ili 1-4 sprat imaju prozor, 2-5 terasu a 3-6 i prozor i terasu, i slično). Urbanistički plan se takođe nije shvatao kao Biblija pa su zgrade manje-više postavljane tamo gde je bilo zgodno a jedna se, iz nekih razloga, našla i na sred puta, pa je većini mojih pratilaca osnovni vid zabave bio iznedrivanje načina da se ova prepreka zaobiđe od strane vaskolikih vozača. Ulice i brojevi su takođe tabula rasa pa će vam najčešći opis nečijeg geografskog položaja biti "Aaaa? Irish pub? To vam je prekoputa Hrvatske ambasade". Svi znaju gde je koja ambasada tako da nema beda, mnogi će se ljudi ponuditi da vas do odrednice i sami doprate, bez novčane nadoknade (da predupredim zlobne komentare)
Trgovina je u Albaniji predmet nacionalne opsesije tako da ćete u Tirani pre ostati bez pijeće vode nego bez suvenira. Svi veliki bulevari predstavljaju oličenje bračne zajednice između prodavnica džidža bidža, burekdžinica i kafića koji su uvek prepuni ljudi zbog čega stičete utisak da se nivo nezaposlenosti u ovom gradu ne nalazi u domenu statističke greške. Naravno, ni jedna metropola nije metropola bez monumentalnih trgova sa raznoraznim konjskim spomenicima i prodavnica kao što su Cartier i NIKE tako da je ceo jedan bulevar blještavo podređen svim tim zahtevnim evropskim standardima kako niko ne bi ostao uskraćen.
Saobraćaj je takođe vrlo važna stvar. Albanci su opsednuti automobilima koji, u ogromnom broju ulicama krstare 24/7. I pored najbolje namere, prilikom prve posete, nisam uspela da "prebrojim" više od dva semafora što je stvaralo izvesnu saobraćajnu konfuziju. Nedostatak semafora nadoknađuje potreba vozača za druženjem tako da pešaci imaju "svojih pet minuta" svaki put kada neko od vozača zastane da se isćaska sa nekim ko mu dolazi iz suprotnog smera. Saobraćaj povremeno prekidaju i razne krave, koze i magarci koje sam već prestala da smatram neuobičajenom pojavom za jednu urbanu sredinu jer njih u Tirani stvarno ima više nego na poljoprivrednoj karti bilo koje od zemalja u razvoju.
Ono što će možda odvratiti Marisi od posete ovom gradu jeste kompletni nedostatak gradskog saobraćaja, samim tim i noćnih autobusa koje ona neobuzdano ljubi u svojim postovima :)
Situacija se sa arhitektonskog, urbanističkog i svakog drugog aspekta umnogome popravila otkako je na čelo Tirane došao umetnik. Njemu možemo zahvaliti za vesele fasade zgrada koje možete videti na slici, veći broj semafora, manji broj montažnih kućica u raspadu, manje smeća i manje sveopšteg kolapsa. U Tiranu se sada jako puno ulaže tako da ne sumnjam da će poprimiti sasvim pristojan izgled već za koju godinu.
I na kraju ovog kratkog prikaza (jer zaista ima puno toga da se kaže) evo i nekih praktičnih saveta:
Putovanje: svi koji bi putovali iz Beograda imaju direktan let koji košta, u zavisnosti od sezone, između 120 i 200 €. Nepreporučljivo ići autom i ostalim prevoznim sredstvima.
Smeštaj: u Tirani imate dve vrste hotela: skupe i jeftine. Razlika nije samo u ceni smeštaja. U skupom hotelu će vas paziti kao malo vode na dlanu, stvari će vam biti sigurne, imaćete vode i struje i manje-više dobru ishranu. U jeftinom hotelu su sve ove pretpostavke pod znakom pitanja. Moj savet: noćenje u studentskim domovima za strance.
Hrana: pazite gde jedete, sanitarni standardi nisu na najvišem nivou. Jedite samo u onim restoranima koji vam vizuelno ulivaju poverenje.
Voda, Struja, Telefon, Internet: Povremeno ih nema. Naviknete se. Voda iz slavine nije za piće i, kad kažem da nije piće, onda mislim da stvaaaaarrrnooo nije za piće. Ulična rasveta nije luksuz koji traje celu noć što treba imati u vidu prilikom pijanih povrataka u hotel.
Cene: Cene u Albaniji su slične cenama u BG i ZG pa se nemojte kurčiti sa parama.
Ljudi: Veoma ljubazni i predusretljivi. Ako vas zanimaju i sa vizuelnog aspekta, Albanke su prelepe a Albanci baš i ne. Njihovu muškost dodatno srozava činjenica da svi purnjaju one Slim cigarete zbog čega ih definitivno ne mogu svrstati u pogodan materijal za Marisinu firmu "Pravi muškarci ltd." (uvoz-izvoz)
Zabava: Ima je. Skenderbega mi.
Moje predviđanje: Mislim da će se za Albaniju još čuti u turističkom smislu. Jug obećava.
I na kraju, izvinjenje: Mrzi me da pišem o svojim Skadarskim utiscima. Mislim da je ovaj autor to dovoljno dobro opisao za mene :) Have mercy on my academic soul!
PS. Za sve one koji su se pitali zašto u ovom postu nema ni jedne normalne fotografije fakin odgovor je: zato što na ostalim fotografijama ima moje face što ih automatski diskvalifikuje iz kategorije "normalnog" :) I ne, svoj lik nisam razotkrila stavljajući neke od onih krava gore iako bi mnogi pomislili suprotno!
PPS. Liga za zaštitu estetskih prava aerodroma u Tirani mi je najavila demanti i pripretila mi raznim audio-vizuelnim mučenjima ako isti ne objavim.
Tako da očekujte nastavak.
Uskoro.
Post je objavljen 07.04.2005. u 22:20 sati.