Posljednjih nekoliko tjedana intenzivo razmišljam o roditeljstvu i odgoju.
Konstantno si postavljam pitanje: jesam li ja dobar roditelj?
Da li ga dobro odgajam, volim li ga dovoljno, pokazujem li mu dovoljno pažnje, bavim li se njime dovoljno?
Hoće li mu ovo što mu sada dajem biti dostatno da jednog dana krene ispravnim putem?
Hoće li imati traume iz djetinjstva?
Da li me se boji?
Vičem li previše?
Jesam li stroga?
Jesam li doslijedna?
24 sata dnevno sam sa njim.
Često me nervira, provocira, dosađuje...
Ponekad ga ignoriram, često urlam, nastojim ga puno maziti i zaista mi ponekad treba odmor od njega.
Trenutno smo sami...bez ikakve mogućnosti da klisnemo iz kuće na par sati...da nasamo popričamo, popijemu kavu ili barem čitamo svatko svoje novine.
Moj muž je izrazito dobar otac...strpljiv, miran, uporan, pametan, nježan i brižljiv.
Ponekad toliko da me izbaci iz takta.
Jer sam ljubomorna.
Ne vidi ga cijeli dan pa mu predveče skače u krilo i mazi ga, ljubi, priča mu...
Stisne mu se kraj srca i gleda ga ravno u oči.
Meni to rijetko radi...pokazuje interes ali mi nakon par sekundi iskače iz krila jer ima velike, neodgodive obaveze.
Ja sam sretna žena jer imam predivnu obitelj...
No ipak se ponekad pitam...jesam li im dobra i dovoljna?
Trebam li i moguli biti bolja.