Generalnom direktoru ZC Kruševac
Zameniku generalnog direktora
za opšte i pravne poslove
Poštovani gospodine Kuliću,
Poštovani gospodine Trifunoviću,
Obraćam vam se na ovaj način zato što tokom našeg razgovora, dana 04. aprila 2005.god., nisam mogao doći do reči od vas, a ne bih želeo da budem pogrešno shvaćen ili da nešto ostane nedorečeno.
Naime, u godinama koje su prošle, a u kojima vršim funkciju predsednika Sindikata, uvek sam tvrdio da je funkcija Sindikata da bude most izmedju zaposlenih i poslovodstva i da je cilj da se razgovorima i pregovorima preduprede mogući nesporazumi i problemi. Takav je bio i poslednji slučaj. Radilo se o „premeštanXu po potrebi službe“. Imajući u vidu šta data formulacija nosi i kakve je konotacije imala u prethodnim periodima, želeo sam da iskažem svoje neslaganje sa takvim načinom i da čujem argumente za takvu odluku. Mislim da mi je funkcija koju obavljam davala pravo za takav postupak.
Umesto toga dobio sam uvrede i pretnje.
Koristim priliku da vam obojici odgovorim.
Prvo na uvrede.
Gospodine Kuliću, potpuna je neistina (da ne upotrebim težu kvalifikaciju) da se Sindikat i ja lično nismo oglasili u zaštitu radnika u ranijim periodima. Podsetiću Vas na slučaj „premeštanXa po potrebi službe“ sestara sa očnog odeljenja za vreme direktorovanja dr Slobodana Milojevića. Tada sam se, ispred Sindikata, u ime radnika, obratio, i pismeno direktoru i javno u Biltenu, i stao u u njihovu zaštitu. Rešenje o „premeštanXu po potrebi službe“ je poništeno! Slučaj drugi. „PremeštanXe po potrebi službe“ ložača u zgradi Stomatologije. Ponovo sam ja i jedino ja (ćutao je i tada pravnik Trifunović) ustao u njihovu odbranu. Radnici su odbili pomoć pravnika Sindikata i proces je tu stao. Zbog takvog stava lično mi je čestitao i kolega dr Miloš Gajić, što mi je činilo posebnu čast, s obzirom da nismo često na istim stranama mišljenja. Slučaj treći. Dolazim kod vas dvojice na razgovor da ostvarimo „umetnost mogućeg“. Efekat još slabiji nego prethodnog puta, ali savest mi je mirna – nisam ćutao. Koliko ste Vi puta digli glas u zaštitu nekog drugog? U zaštitu nečega što nije Vaš lični interes? Ili Vi, gospodine Trifunoviću?
Gospodine Kuliću, potpuno je bilo nepotrebno i sasvim uvredljivo da mi kažete da se Vi nikada ne biste bavili poslom kojim se ja bavim i da Vi radije pišete stručne radove. Iskreno, ni ja nikada ne bih pristao da budem generalni direktor Centra (nema u tome časti), ali to nije bila tema i ja nisam tražio Vaše mišljenje o mom sindikalnom delovanju. Tema nije bila ni struka, jer se nismo sastali kao hirurg i patolog, već kao generalni direktor i predsednik Sindikata. Moje delovanje (aktivnosti, kao i pisanje) odobreni su od Odbora sindikalne organizacije Centra, izabranog na skupštini sastavljenoj od delegata koji su predstavljali sve članove Sindikata. Dokaz da sam na dobrom putu je broj članova sindikata koji vodim i koji je najveći od svih sindikalnih organizacija u Centru. Na tom putu imam nameru da ostanem do kraja mandata, koji ističe krajem ove godine.
Gospodine Kuliću, grešite i Vi i gospodinin Trifunović, kada kažete da je ovo lično. Lično je u toliko što sam ličnost i ne mogu drugačije. Ali, naš (uslovno rečeno) sukob nije ličan i u njemu je sasvim nebitno ko je sa kime u srodstvu. To je sukob vašeg i mog vidjenja Zakona i sukob funkcija na kojima se nalazimo. Sa moje strane, ovo je borba za opštevažeći princip, pravo svakoga na jednak tretman. Van toga nema zle krvi i gospodin Trifunović bi trebao da posvedoči da je, i u doba naših najžešćih rasprava (predsednik Sindikata vs. pravni savetnik), on lično priman sa prijateljskom opuštenošću i da sam mu uvek izlazio u susret najbolje što sam umeo. Ali, to je, takodje druga priča.
Gospodine Trifunoviću, uvreda je i kada kažete da ja možda jesam digao glas, ali da ništa nisam uradio. Vi svoj glas niste ni podigli. Vi ste ćutali. Zašto? Vama je pravo posao, a etika Vam je bila obavezan predmet.
Par reči i o pretnjama.
Gospodine Kuliću, sasvim poštujući Vaše pravo da imate svoje mišljenje o tome šta ja radim, skrenuo bih Vam pažnju da svojim pretnjama meni, prelazite, najblaže rečeno, granice dobrog ukusa. Ako je izjava da sam Vas vredjao u Biltenima samo bezopasni pokazatelj nedostatka osećaja za humor (pročitati u zagradi da je sve zabavno štivo; najjadniji lik je svakako samoironični Don Prolupo Sindikalos), a izjava da biste se sami obračunali sa mnom je zaista smešna, dok bi izjava da biste me tužili sudu svakako izazvala radost u gradu, onda Vaša izjava da ćete dati nalog da se proveri moj radni učinak kao patologa, u najmanju ruku, predstavlja ličnu vendetu. Pre nego što krenete u nju, upoznao bih Vas sa činjenicom da nepostojeće norme za patologe (za koje se lično i sa kolegama zalažem godinama) umanjite za trećinu (pogledati Zakon, kao i Opšti i Posebni kolektivni ugovor) pošto na toliko radnog vremena dnevno imam pravo da potrošim baveći se sindikalnim radom. Onda tome dodate podatak da kruševački patolozi, po glavi, imaju najveći broj biopsija u unutrašnjosti Srbije i na kraju stavite mrvicu sumlje da bi nekome to sve moglo da liči na šikaniranje sindikalnog predsednika – dobićete pravu meru mog rada.
Gospodine Kuliću, došao sam kod Vas nenajavljen jer ste mi Vi tako predložili, došao sam da, zajedno sa pravnim savetnikom, porazgovaramo o mogućem problemu. Nisam pretio, nisam vredjao, nisam vikao. Takodje, nisam mogao da dodjem do reči. Hajde da stavimo tačku. Problemi, ako ih bude, rešavaće se na drugi način. Vas i Vašeg pravnog savetnika više neću prozivati, niti vam se, u ime Sindikata, obraćati.
Iskreno,
Ivan Simović, predsednik
osnovne sindikalne organizacije
ZC Kruševac
Sindikata zaposlenih u zdravstvu i
socijalnoj zaštiti Srbije
Post je objavljen 04.04.2005. u 22:37 sati.