Jučer mi je B. pričala kako je prevarila muža.
Posexala se s drugim tipom.
"Našla" ga je preko interneta: popodne joj je poslao poruku, navečer su se našli na kavi.
Sutradan su se kod njega posexali.
Khm...
Je li moguće da sam joj ja, koja sam oduvijek bila protiv i kontra bilo kakvih van-bračno-krevetnih aktivnosti, rekla: ma ok, neš' ti...samo ste se posexali i šta sad?
Eto, moguće je.
U kojem sam ja to momentu braka zaključila kako sex sa strane i nije nešto jako loše?
Kad mi se taj kliker u glavi okrenuo za 180 i prihvatio nejveru kao nešto normalno, svakidašnje i ok?
I zašto mi se to desilo???
Zašto onda i ja ne idem u štetu???
Miljun puta smo ja i ovaj moj mamlaz pričali o tome, miljun puta sam mu u šali rekla nek si nađe dojebnicu kad smo odvojeni, a isto tako mi je on miljun puta odgovorio kako mu ne pada na pamet i kako on mene nikad, pa čak ni na sat vremena neće zamijenit drugom ženom.
I onda kako da ga ne volim, kako da ga ne cijenim, poštujem i idealiziram ga?
Ja jednostavno znam da on nikad u životu neće imat drugu, prvenstveno zato jer sam ja skoro-pa-savršena i uz mene ne treba nikog drugog.
Kuham, perem, čistim, hranim, oblačim, čuvam, zabavljam, sexam.
Šta će mu druga?
Mene recimo, muči činjenica "kako ću ja cili život spavat samo s jednim i nikad više ne probat malo friškog, drukčijeg mesa"...
Nije da sam sad toliko opterećena i da po cili dan zamišljam kako bi izgledao sex sa drugim, ali ruku na srce, i vi razmišljate o tome, zar ne?
Pričali smo i o sexualnim kombinacijama u braku.
On bi, recimo, vrlo rado pristao na to da ga ja "podijelim" ( a jeba te, nekad ne može ni mene jednu :))) sa drugom, ali da on mene podijeli s nekim, eeee...to mu ne pada na pamet.
Ja sam samo njegova.
On bi se žrtvovao i sebe bi podijelio dvjema ženama, ali ti draga, ne, ne...ti si unikat, tebe ne dam :)))
Skrenula sam s teme malo...
B. mi je rekla da nimalo ne osjeća grižnju savjesti, kaže da joj je super.
Ponovno se osjetila živom, ponovno je osjetila leptiriće u trbuhu...
I opet će.
A ja se sitim onog: "nemoj me sad zvat, ne mogu pričat, meet me at the corner of...at 3 p.m., nemoj sad, vidit će nas..."
Brrr....šta ti to treba u životu?
I svaki put se sitim noćnih mora u kojima se moj mamlaz sexa s drugom ženom, sitim se suza u snu i grča u trbuhu koji me prati danima nakon toga.
A onda mi padnu na pamet svi oni ljudi koji me dobronamjerno uvjeravaju kako ću ja kad tad pokleknut pred čarima nekog slučajnok dojebnika, kako će mi kad tad dopizdit kompletna situacija u braku i kako ću kad tad nekome uskočit u krevet (ili ću mu pustit da uskoči u moj).
I to mi tako ide na živce, jer su svi tako otvoreni, jer svi to tako olako prihvaćaju, jer je svima sex sa strane postao nešto sasvim normalno.
Ja u tom slučaju predlažem da se na brak više ne gleda ko na monogamnu zajednicu, ajmo onda uvest pravilo da se makar jednom mjesečno moramo posexat s nekim drugim.
Onaj ko to ne napravi nije zaslužio bit u braku.
Bit će nam svia lakše i kad jednom ne budemo osjećali grižnju savjesti i strast pred zabranjenim voćem, možda nam čak dosadi, možda se čak okrenemo onom šta imamo i zaključimo kako nam je to sasvim dovoljno, jer uz zdravlje i lovu, jedino nam je ljubav potrebna.
Razmislite o ovome, a ja se idem posexat sa svojim virtualnim ljubavnikom...jer ga ne znam, jer ga nikad nisam čula, jer mi je totalno neprivlačna ideja susreta, a fino me uspali, taman toliko da ja i muž kasnije imamo sex ravan onom božjem :)))
Post je objavljen 16.06.2004. u 14:32 sati.