Jutros sam prilično rano krenula u Grad, oko 10, u prolazu sam maznula jaknu od kćerke, nabila slušalice od mp3a u uši i uživam. Hodam ja tako hodam, lijep dan, misli na pašu..kad odjednom i preko Hladnog piva koje su se taj čas vrtili začujem životinjski urlik:
- ARGHAAAA !!!!!!!!!
Udarac u leđa, netko jako jako težak je s leđa skočio na mene. Al popravo skočio, onako ko piška lonca ili ko da me misli preskočiti. Pokleknula sam i jedva ostala na nogama od težine. Ne da sam se uplašila, nego sam bila u takvom šoku da ga ne znam ni opisati. Možete zamisliti, opušteno hodate, ne čujete korake i odjednom netko urlikne i s leđa skoči na vas...Taj siđe s mojih leđa, uspijem se okrenuti i pogledati ga, a to neki potpuno nepoznati klinac od nekih 15 - 16 godina. Pogleda i on u mene i smješak na njegovom licu isto zamjeni šok. Uspjela sam samo promrmljati:
- A da se nisi ti malo zabunio?
- Joj, jesam... - kaže taj bik od klinca, okrene se na peti i počne trčati ulicom od mene.
Ostala sam stajati na nogostupu u potpunom šoku, nisam se mogla ni pomaknuti. Razmišljala sam šta bi ovom moglo biti...doduše imala sam i traperice i jaknu od kćerke i vjerojatno je s leđa mislio da sam ja Huluvuica...ali svejedno tako skakati na ljude po cesti...pa da i je to ona...ma bik jedan blesavi....
Ne znam koliko sam dugo stajala tako, znam da dosta dugo...kad sam se konačno prenula, prvo sam primila mobitel da nekoga nazovem, ali predomislila sam se i krenula dalje...A i šta bi rekla, nema se bogznakaj ni ispričati, bez obzira što sam se toliko uplašila..
Još sam u šoku i osim toga me bole leđa i ramena..Teška budala neka i po kilaži i po maloumnosti...
P.S. pokušavam po svom običaju nači nešto šta je dobro u cijeloj toj priči, a pada mi na pamet samo...dobro da nije bio mrak ;))
Post je objavljen 03.04.2005. u 17:25 sati.