(Nastavak)
Sjednica Nastavničkog vijeća protekla je prilično burno. Izvješće o incidentu u razredu osobno je izgovorio sam razrednik, profesor Marko Šumonja.
Što li mi je taj nalijepio raznih naljepnica!
Uglavnom, ja sam u odnosu na mirisno razredno cvijeće, pravi korov. Štetočina. Biljožder, mesožder i ljudožder u jednom liku. Zato predlaže da se štetočina, dakle ja, likvidira, to jest isključi iz, jer djelujem negativno na sve, pa i na same klupe, ploču i zidove škole.
Već su se za vrijeme tog nazovi izvješća, neki profesori počeli pogledavati na svojim mjestima. A neki su i negodovali. Bilo je čak i duhovitih primjedbi, što me prilično iznenadilo. Fosili + duhovitost = nemoguća kombinacija, dakle = duhoviti fosili!
Prvi koji je javno osporio razrednikove ocjene, glede moga karaktera i svega, bijaše bio Stjepan Ocwirk. Upravo on: profesor hrvatskoga. Došlo je do maloga, ali vrlo žestokog verbalnog duela između Šumonje i Ocwirka. Šumonja mu je spomenuo moj nemoguć odnos prema hrvatskom jeziku i njemu, kao predavaču i profesoru tog jezika, ali – srce staro Oswirkovo! – ovaj je sve to demantirao. Na ovome mjestu poslužit ću se slatkim od Zapisnika. Ne zbog želje da montažom pojedinih tekstova nabacim kod čitatelja bezbroj pozitivnih bodova, nego naprosto zato što mojim riječima ne biste, kažem vam, vjerovali. Evo tog dijela Zapisnika:
"Ne, ne, kolega Šumonja, taj je mladić moj najbolji učenik! Vi niste u pravu. On je jedini u školi s kojim mogu razgovarati o književnosti. Dakako, mlado – ludo! Zar to nije normalno? Mladić i ja imali smo često konflikte, ali sukobi nisu bili, dopustite da kažem, na ravni profesora i učenika. Bili su, ponosno izjavljujem pred cijelim uvaženim Nastavničkim vijećem, teoretski sukobi dvojice ravnopravnih partnera. Kamo sreće da su svi učenici takvi. Možda bi u meni ponovo oživio onaj entuzijazam koji me je uputio na studij književnost?! Mladi je Pukšec razmišljao o mome predmetu. Ja mislim, a vi me svi pokušajte demantirati, da je on razmišljao o svakom predmetu. Jest da se suprotstavljao nekim mojim ocjenama. Koliko sam čuo, i s vama je imao sličnih konflikata, dakle – pažljivo je pratio što predajete. Što i kako! Zar to dovoljno ne govori o kakvom je izuzetnom učeniku riječ? Točno, stoji primjedba da Pukšec nije odlikaš. I nije. Ali nije, dopustite, ni negativan. Za razliku, ova će vas usporedba vjerovatno začuditi, od Gustava Krkleca ili Miroslava Krleže koji su, svojedobno kao učenici u nižim razredima gimnazije, imali jedinicu iz hrvatskoga jezika, a ipak su postali uvaženi književnici i akademici! Ili Alberta Einsteina, ispravite me ako griješim, koji je imao jedinicu iz matematike. I tako dalje, da ne nabrajam primjere koji potvrđuju pravila! Dakle, Pukšec nije odlikaš po ocjenama. Ne zato što ne zna, nego zato što misli o onome što mu mi namećemo kao znanje. Mislim da bi se s mojom ocjenom složio i profesor psihologije, a, ako hoćete da budem iskren, i svi vi biste se složili s oovom ad hoc analizom, pa i vi, profesore Šumonja. Meni se gdjegdje činilo da namjerno traži slabije ocjene, e da bi se izdvajao od drugih svojih kolega. Ili, što bi također mogla biti istina, da bi se razlikovao od svoga brata, našeg bivšeg učenika, a sada vrlo uvaženog novinara. Mladi Pukšec jednostavno ne želi da ga poistovjećujemo sa starijim bratom, a mi smo to, upravo nepadogoški, radili! Mogao si se ugledati na brata – bila je često naša nemoćna reakcija kad bismo se, u sukobu s njim i njegovim ishitrenim reakcijama, željeli izvući, ne shvaćajući da tom rečenicom priznajemo svoj poraz. U jednu riječ, kolega, ne slažem se s vašim ocjenama. Vi ste na problem u svome razredu gledali prilično jednostrano. U razloge vaše jednostranosti ne bih ulazio, ali tražim od svih nas, dakle Nastavničkog vijeća, da pažljivo ispitamo uzroke zbog kojih je došlo do neugodnog incidenta. Stojim čvrsto na stanovištu da fizički sukob između Pukšeca i Obradovića nije izazvao učenik Sebastijan Pukšec. Njegova je reakcija samo posljedica, a mi smo ovdje, uvjeravam vas, da ispitamo uzroke. Druže direktore, molim vas da moju diskusiju uvažite i otvorite postupak koji bi se imao baviti uzrocima, a ne posljedicama! Inače se nismo trebali ni sastajati..."
Vidi ti njega! Tko bi to očekivao od derutnog Pravopisa! Pa on ima mozak i znade ga, bogami, i upotrebljavati!
Prema Zapisniku nastaja je strašna svađa među profesorima. Svadili su se kao babe na placu. Sve dok ih direktor nije umirio. A umirio ih je tako što je u zbornicu pozvao Šteficu Crnković. Ona je pročitala svoj zapisnički uradak i nastala je grobna tišina. Direktor je tu tišinu iskoristio da u Zbornicu uvede delegaciju učenika iz moga razreda. Delegaciju je predvodio Boris Gabrek. Taj vražji nogometant! On se nikoga nije plašio. Što na umu, to na drumu! Znalo se da je nogomet izabrao kao svoju buduću profesiju, pa su ga često podcjenjivali i nisu ga dirali. Svi su ga držali po strani – kaj taj nogometaš zna osim loptu udariti?! A to je njemu najviše odgovaralo. Ni u što se nije miješao, jebalo mu se za sve! U školu je ipak išao redovito, nije izostajao neopravdano, ali ga škola nije osobito zanimala. Mislim, svi oni brojni predmeti. Jedino što ga je zanimalo, od školskih predmeta, bio je zemljopis i jezici. Bio je naprosto lud za stranim jezicima. U latinskom je bio maher one prve dvije godine. Engleski je govorio tečno, a ni njemački mu nije bio nimalo stran. Učio je privatno španjolski, francuski i talijanski. Mi smo svi znali da jezike uči samo zato što će mu trebati kad bude igrao u nekom inozemnom timu.
Kad se ono dogodilo, prvi je ustao u moju obranu. Zato su ga i izabrali za predsjednika delegacije. Da on govori, jer njega nije bilo frka. Svi su ostali samo mudro klimali glavama, a Gabrek je na svoj specijalni način rekao:
"Ne bi se štel mešati, gosponi profesori, ali mi tu, sve skup, nekaj smrdi. Sebić nije loš tip. Mišo je negativac u filmu. On furt nekaj zanovijeta. Furt opstruira igru, ne. Bi štel voditi glavnu reč, a tup je kak golštanga. Dobro, ne velim da ga je Sebić trebal tak zbubati, ali kaj da dela? Mulca nemreš drukče neg mu dati crveni karton. Ne, po bulji! Batine jedino dobro razme. Ja bi bil na mulčevoj strani, ne, Mišekovoj, samo da nije malu Malču nazval kurvom. Je, dobro ste čuli, kaj se snebivate, kurvom. Prilježnica je isto kaj i kurva. Isto, ne? A mala Malča nije kurva. To pak nemre reći nitko, pa ni dragi bog, ak se on uopće meša u to ko je kurva i ko nije. Ono kaj je sigurno, Malča nije Marija Magdalena, ne? Kaj nije tak? Sebić voli Malču, jebi ga, kaj ćeš, uvek netko nekoga voli i tu se nemre niš. I Malča voli Sebića, samo kaj je on kripl pa niš ne kuži. Pa kaj? Da pusti koga god da mu sere po ljubavi. Da je Mišek za moju mačkulju to rekel, danas bi bil pokojni. Da se razmemo, moja mačka nije nevina, a Malča je. Mislim da je jedina u razredu kaj nikome nije dala, a bormeč nikome nije ni pušila. Morti ima još koja takva u razredu, ali ja vam to ne znam. Niti me to zanima. Nek se deca ševe, rekel bi moj trener, to je bolje neg da piju il se drogiraju. Ne, da je Mišek moju mačku nazval kurvom, dobil bi isto po pički, samo puno jače A ja svoju mačku baš i ne volim, mislim, ne bum se s njom ženil i delal decu. I, uopće, je li, zakaj se gužva zakuhala? Sebić je zdriblal Mišu i ovaj ga je fauliral. Sudac nije ništ fućkal, pak ga se Sebić zdrmal u tintaru. Mišek nemre skužit da njega Sebić ni diral, ne. Da je loptu kroz noge proturil razredniku. Kaj ne, drug Šumonja, vas je Sebić zdriblal. Šteli ste u Espanju na maturalac, ne? Bil sam tam prošlo leto kad smo išli na turneju. O, morem vam reći, da nije bogzna kaj. Lepše je u Dubrovniku. Ili u Puli. A da ne govorim našem dobrom starom Agramu, ne. Je, je, gospon razrednik, Sebić vas je lepo zdriblal. Ali i on i druge dribla. Mene je par puta tak provozal da nis znal gde mi je glava, a gde dupe. Svejedno mislim da je najbolji kompa u razredu. Uopće se na pravi važan, a znamo kaj more. Sa svima je dobar. A vi, gospon razrednik, vi niste dobri. I mi smo to došli sim reći. Direktno u brk. Da niste dobar. Da ste sve zakuhali. Mi smo se došli izjasniti. Ak netko treba frknuti van z škole, onda bumo vas frknuli. Ili ja više ne bum pikal loptu. Časna reč. Šumonja, gosponi profesori, nije pravi. On je lažnjak. Isto, kak profa Milčekica. Ista je to muštra. Furt nekaj švercaju. Pitajte Julču, ovog tu, Julijana Kneževića, ne. On bu vam puno toga rekel, ako mu se jezik ne pretvori u dasku. Njemu starci kopaju u Švabiji. Ne, na neprivremenom radu. Nek samo rekne kaj se sve delali za Šumeka. Devize, automobili, mikseri, telkaći i kaj ja znam kaj sve ne. Eto, gosponi profesori, to vam je tak. Mi ne ćemo da Sebića frknute van z škole. Nije kriv, ne. Mišo je dobil kaj je iskal, ali ni tatin Mišek nije kriv. Sve je to zakuhal Šumonja i njegova ideja da se na maturalac ide u Espanju. Ja sam svoje rekel, a vi delajte pošteno, ili bum vam mam poslal Bebeovce. Ti bokca, nikad nis tak puno govoril. Jezik bu mi dobil musklfiber!
(Nastavit će se)
Post je objavljen 03.04.2005. u 13:53 sati.