Evo ih.
Pola šest je ujutro. Znam jer mi je zvonio mobitel. Vrijeme je za ustajanje.
Mobitel sam napipala rukom i ugasila ga.
Ležim u krevetu i slušam ptice. Nekako su tihe jutros. Zar nisu u voćnjaku?
Rutina je godinama ista - ustajem, dižem roletu, otvaram prozor. Drhturim na prozoru jer je još uvijek hladno. Slušam ptice, gledam sunce ustaje na istoku, gledam drveće kako se budi iz zimskog sna. Svakog je dana sve zelenije, i drveće i trava... Mirisi prodiru u sobu i oživljavaju ustajali zrak.
To je moja jutarnja meditacija.
To je moja jutarnja tjelovježba.
To je moj doručak.
To je moja jutarnja kava.
Odlazim na posao.
Kad otvorim ulazna vrata pozdravim Medvednicu i Zagreb. I šumu. I voćke u vrtu. Zažele mi dobro jutro.
Danas, ležim u krevetu i slušam ptice.
Otvaram oči.
Plavi strop iznad mene. I tuga. Jer nisam u svojoj sobi. U mojoj sobi je drveni strop.
Pokraj mene leži moj muž i spava.
On ne zna za ptice, i drveće, i sunce, i mirise.
Oko ove kuće ne igraju se mačke.
Oko ove kuće je samo beton.
Ne vidi se Medvednica ni grad, iako je grad oko mene.
Ni voćaka nema.
Ni mirisa.
Kad podignem roletu na svojoj spavaćoj sobi vidim zid susjedne kuće načinjen od oronulih cigala.
Kad otvorim ulazna vrata vidim samo zidove i beton.
U ovoj kući nikada ne sjedim na terasi satima kao što sam običavala doma.
U ovoj kući sada živim a ponekad kao da ne živim. Ovdje stanujem. Nadam se da je to samo privremeno.
Mogla bih uvenuti u ovom betonu.
Često idem doma. I svaki puta se malo nahranim tim pogledom i tim mirisima.
Dovoljno da preživim do slijedećeg puta.
A sunce i dalje izlazi bez mene.
Post je objavljen 01.04.2005. u 07:21 sati.