A domaćicama bih, kao odgovoran pisac, u bartsimpsonovskom maniru, poručio sledeće: "Izete mi gaćice!"
Bartlbijevski sindrom: to je kad pisac, koji vodi Manufakturu za popravku knjiga, samohvalo trubi o tome da je opravdano pisati samo ako dozvoliš da ti napisani stihovi ili priče budu urezani u kožu, a da nije napisao valjanog retka mesecima. U stvari, moj pravi savet za vas je: pošto se ne može pisati ni o čemu drugom nego samo o sebi, pa samim tim i o onome što ste pročitali, obilato se koristite tehnikom Cut & Paste. Šta vas briga? Kome ćete da se pravdate? Nekoj svetskoj književnoj vladi u senci? Književna hrana je ionako ista za sve, jer danas sudbina književnosti leži u rukama domaćica: izdavači silan novac daju za istraživanja koja će im pouzdano reći koja je to vrsta literature koju bi domaćice da čitaju i u koju vredi ulagati. Recimo: istraživanja pokazuju da zaposlene samohrane majke čitaju više od udatih, ali nezaposlenih žena sa dvoje maloletne dece. Zaključak je da treba formatirati književnost upravo za određenu ciljnu grupu, kao što se formatira program nekog radija, ako razumete o čemu govorim. Krajnja posledica ovakve politike biće da ako se odlučite da ne pišete za domaćice, najverovatnije nećete pisati ni za kog drugog jer ćete danas teško naći izdavača koji će štampati vaše nedomaćičko delo. Što se mene tiče, mogu da vam kažem sledeće: pisaću samo o onome što bih dozvolio da mi tupim nožem urežu u kožu. A domaćicama bih, kao odgovoran pisac, u bartsimpsonovskom maniru, poručio sledeće: "Izete mi gaćice!" Uostalom, pisanje je uzaludan posao. Ko danas ima vremena da ga troši na čitanje? (Čitanje i pisanje idu ruku pod ruku.) Osim domaćica, koje će uskoro postati i pisci, što da ne. Moj prijatelj kaže, da bi trebalo zabraniti na nekoliko godina da se knjige štampaju sve dok dosad napisano ne bude pročitano. I sve da se prevede na sve jezike: sa svahilija na srpski, sa srpskog na eskimski, sa eskimskog na baskijski jezik... "Možda je neki pisac koji piše na bemba jeziku novi Mišo?" , pita se on s pravom. Kud rekoh: "Možda je zbog toga globalizam u osnovi dobar proces: svi će pisati na engleskom ili nekom lokalnom varijantom tog koka-kola jezika." ("Ostavite pileću džigericu da prenoći u čaši koka-kole i uverićete se da nje, na vaše zaprepašćenje, ujutru neće biti: izgrišće je koka-kola!") Kad moj prijatelj pisac planu: "Muka mi je od politički korektnog govora, od brige za pitanja nacionalnih manjina, od borbe za zaštitu manjinskih grupa... Od onih antigloblističkih zajedljivaca koji kažu da se sad najbogatije države utrkuju uplaćujući silan novac za rešavanje katastrofalnih posledica koje je izazvao cunami, dok u tim nesrećnim državama na kraju sveta, daleko od očiju javnosti, recimo u Maleziji, svi radnici fabrike "Nike" zajedno zarade manje od jednog honorara koji dobije američki košarkaš Majkl Džordan reklamirajući "Nike" proizvode. Pa šta: jedan je Majkl Džordan. U prodavnicama na svim aerodromima u svetu moguće je naći "Majklov lak način odvikavanja od pušenja" i sličnu literaturu." Eto sad se i ja brinem da ćemo svi u bliskoj budućnosti čitati iste knjige, jesti istu hranu, piti ista pića, nositi istu odeću i obuću, maštati da doživljavamo višestruke orgazme sa istim ženama i muškarcima... Svi ćemo imati iste silikonske snove i silikonske sise. Svi ćemo dozvoliti da nam hirurškim skalpelom urežu u silikonsku kožu stihove i priče koje smo napisali. Tek to će biti književnost.
Srđan V. Tešin (Književnik, autor pet knjiga, autor "Stubova kulture", dobitnik "Pekićeve" nagradne stipendije...)