Smislio sam super rečenicu za početak nenapisane komične operete:
„Napunio sam džepove drogom i izašao na ulicu.“
Ili ovako:
„Markiza je napunila džepove drogom i izašla u pet sati.“ Tako nešto, videću već.
Kupio sam sebi digitalni foto aparat marke Nikon za majčin rođendan 12. januara. Na sajtu www.b92.net, u rubrici „Dogodilo se na današnji dan“ saznao sam da je istog dana rođen i Džek London. Prema karakteru svoje matere, ja sam tipovao pre na Džingis Kana, ali ni Džek London nije za zajebavanje. U svakom slučaju, biće i sličica uskoro na postu.
Insbruški blagdani približavaju se svom koncu. Odavde gledano, može se konstatovati da je to bilo dosta bezbrižnih nedelju dana. Evo šta se sve dešavalo od mog poslednjeg javljanja, skokovito i na parče.
U sredu smo obilazili radnje jer je Saša rešio da od svoje četke za WC napravi skiptar. Bilo bi to jedno pravo velikodostojničko žezlo, zlatno i sa praporcima, na kojem će mu pozavideti i neki kardinal. U IKEI je našao šipku za tu namenu, pričvrljio govnoribalicu na nju, ofarbao sve zlatnim sprejem. Sada će biti pravi, omnipotentni vlastodržac svog malog zahoda. Tu će donositi sve važnije odluke, održavati savetovanja sa najumnijim glavama iz Južnog Tirola i generalno primati četvrtkom na čaj i kolače.
Evo ga taj skiptar:
Srpsku novu smo dočekali u nekom ovdašnjem kafiću koji se zove Doli Bel i slušali izbor iz Azre, Divljih jagoda, Belog dugmeta, EKV-a. Lokalci u uglu su bacali pikado, mi smo vodili metafizičke dispute tipa ima boga, nema boga, ima ali se ne pokazuje, on je veliki sajdžija, ne on je veliki jorgandžija i tako dalje i sve u tom smislu. Jedan Sašin kolega je ispričao kako su ga kao malog odvikavali od zevanja tako što mu je otac nekoliko puta pljunuo u usta, umirući od smeha („Rado su se šali smijali svi gosti...“). Onda je Saša priznao nekoliko gadosti iz svog života: da je poslednji svoj bicikl, koji je ovde osnovno prevozno sredstvo za po ulici šetanje, ukrao, i to kao odmazdu za krađu svoja prethodna tri bicikla. Takođe je ispovedio da je nekoliko puta davao krv za pare izvlačeći se iz finansijskog škripca. Ja sam shvatio da je Saša mala škola imoralizma i bezbožništva i pred svima izjavio da ću preispitati osnove našeg prijateljstva. Posle smo se strašno napili, ne mogu da se setim gde sve ne, i ja sam mu oprostio. On je ipak samo jedan dekadentni molekularni biolog na doktorskim studijama i ne može mnogo sproću svog od počela korumpiranog karaktera. Ovde se vucara sa lošim društvom, secikese, konjokradice i makroi, pa treba to razumeti.
U četvrtak je Saša otvorio vrata svog WC-a za odabrane goste. Ja sam ostao u sobi za služinčad sa bundama i hrtovima i uz goli duvar i slabu sijalicu nabacivao teze za jedan budući teorijski rad o našoj narodnoj kulturi. Iz WC-a se kadikad prolamala cika raskalašnih žena i zvuci fokstrota i rokenrola. Polomili su najskuplji kristalni servis iz Luksemburga.
Juče smo smo se popeli na neki kurac od planine, autobus iz grada, pa onda tramvaj, pa žičara, taj vrh se zove Pačekofel. Ja sam pošao nespreman. Saša je taj poduhvat predstavio kao laku promenadu, zavojite staze zasute prhkim snegom, jeleni ti jedu iz ruke i slično đubre. Gore smo se, međutim, suočili sa podivljalim silama Prirode, ranjivi kao prase u klanici. Molio sam Sašu da spase sebe, a mene ostavi u snegu, kao beskorisnog pojedinca čiji je čitav prethodni život sumorna hronika džabalebarenja i črevougodija. Sa nekoliko udaraca nogom u dupe doterao me je do planinskog svratišta gde smo se okrepili gulašem i kuvanim vinom. Onda sam ja fingirao skijašku nezgodu, pa nas je spasilačka ekipa helikopterom odbacila do centra grada, gde sam odveo Sašu da se učlani u gradsku biblioteku da mu se odužim što me je ovde gostio i tetošio.
Sutra napokon putujem u Trento, u ponedeljak počinje užasna nastava. Pa ću i o tome, kad se skupi građa. ’Ajd uzdravlje.
Post je objavljen 15.01.2005. u 11:51 sati.