Marketing
Nalazi se u hodniku. Nema početka. Nema kraja.
Ne zna na koju stranu bi krenula.
Čuju se koraci. Ubrzavaju.
Netko trče, iz daleka, njoj u susret.
Stišće se uz rub hodnika.
U ruci drži bodež.
Ispred nje se pojavljuje Di. Zadihan.
-Pa dobro, gdje se ti gubiš Yuriko?
-Diiiiiiiiii!!!!!
Grli ga.
-Tražim te već danima. Mislio sam da su te izbrisali!
-Kako izbrisali?
-Ma šalim se, Bubiko.
-Hihihihiih
Smiju se. Yuriko sprema bodež u korice.
Daje mu rukicu.
-Vidjela sam tvog djeda.
-Kojeg djeda???? Ja nemam djeda!!!
-Još neki dan, na staklenom mostu. Ja mislim da je to tvoj djed, a ti pričaj što god hoćeš!
-Hm, da li ste razgovarali?
-Da, zamolio me da vidi bodež.
-I dala si mu ga??
-Da. Zašto ne?
-Daš mi čas bodež? Moram nešto vidjeti!
Yuriko mu daje bodež bez riječi.
Gleda ga.
U polumraku hodnika on je bode u srce.
-Umri više, umri!!!!!!
-Diiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii!!???????????
Kroz hodnik putuje njen vrisak. Tko zna kud.
Di se iz dječaka pretvara u djeda. Iz djeda u utvaru.
Odleprša kao kakva crna krpa.
Yuriko leži.
Rukama drži svoju ubodnu ranu.
Svaka njena suza pretvara se u crvenog leptira.
Leptiri plaču. Njihove suze padaju na njenu ranu i odgađaju smrt.
Ona im šapće da idu do vile Morde, duboko u šumu.
Leptiri odlaze.
Lete koliko ih krila nose.
Duboko u šumi vila Morde umiva se na jezeru mudrosti.
Čuje let njihovih krila. Podiže glavu. Njeno lice je tako bijelo...
Jedan od leptira joj šapatom prenosi poruku.
Morde šuti.
Daje im vodu sa jezera mudrosti u kožnoj torbici.
Šapuće im.
Crveni leptiri sad lete nazad.
Polijevaju Yuriko vodom iz kožne torbice.
Ona se budi. Vezana je. Čuje nekog.
-Šta se dereš!!???? Kakav Di?
Ispred sebe vidi onu istu ženu, onu istu sobu.
Žena drži u rukama praznu kantu.
Oči su joj hladne.
Odlazi, zaključava vrata.
Yuriko leži mokra.
Hladno joj je.
Drhti.
Post je objavljen 25.03.2005. u 21:12 sati.