I opet danas neka tuga. Mislila sam da je to prošlo, da se neće tako brzo vratiti. Ali evo je opet.
Javila mi se neka nostalgija. Kad vidim neki par koji izgleda tako sretno i onda se sjetim kak sam i ja to imala i koliko sam bila sretna, a sad to više nemam. I znam da ( iako ne vjerujem sama sebi ) mu se ne bi vratila, da me sad traži natrag. Dobar dio mene se drži tog uvjerenja. Dva puta sam s njim riskirala i dva puta me povrijedio iako je obećao da me nikad više neće tako povrijediti, da mi nikad više neće to napraviti. I upravo zbog toga, upravo zato jer je od mene dobio i drugu šansu, treću mu ne mogu dati. Bilo bi to ponižavanje same sebe. Naravno, sve je ovo sad hipotetički, jer, zašto bi uostalom on mene opet tražio natrag. Ne bi, niti eće. Ali eto, tek toliko da kažem što bi napravila.
Dva puta sam s njim riskirala. I drago mi je što sam bila u toj vezi. Bilo je lijepo dok je trajalo. I nisam mislila da će završiti tad kad je završilo, ali završilo je i kraj. Bogatija sam za jedno iskustvo. I sad drugačije gledam na neke stvari, i uviđam svoje pogreške koje neću ubuduće ponavljati. Dok smo bili zajedno on mi je bio dovoljan, nisam trebala nikog drugog. Zanemarila sam sve ostale, prestala sam izlaziti sa frendicama. S njima sam se nalazila samo kad je on imao neke druge obveze ili bio bolestan pa se nismo mogli vidjeti. Previše sam se brinula o njegovoj prošlosti, previše kopala po prijašnjoj vezi, a nisam trebala. Ono što sam trebala je pitati ga one neke bitne stvari vezane uz tu njegovu prijašnju vezu i to je sve. I onda pokopati bilo kakva razmišljanja o toj njegovoj bivšoj curi. Jer prošlost je prošlost, to su samo sjećanja i kao sjećanja bi trebala ostati.
Post je objavljen 25.03.2005. u 19:46 sati.