Ovaj blog me ponekad podseća na zatvor. Ne na ustanovu, već na crevno stanje. Par dana se mučiš, onda nešto iser*eš, osetiš olakšanje, super ti je jedno dva dana i onda sve ispočetka. Nadam se da ćete imati razumevanja što u narednih par nedelja neće biti prečestih blogova. Prvo – have mercy – stiglo je proleće, što znači da su na red došle i neke druge stvari. Drugo, primećujem da sam na neke stvari počela da gledam kroz to da li će one biti zanimljive za moj blog ili ne, što postaje iritirajuće. Ne želim da vaše vreme traćim pričom o svom novom laku za nokte ili tekstovima pesama koje upravo slušam (čemu mnogi blogeri pribegavaju u trenutcima stvaralačke krize) – jednostavno, pisaću kad mi dođe i kad za to nađem vremena a to će, nadam se, biti dovoljno često & relativno interesantno.
Pre nekoliko dana sam, po n-ti put, uhvatila moju majku u tele-rođačkoj apologiji mog grešnog života i nemajčinskog ponašanja. To me je nateralo da se zapitam kakva su očekivanja roditelja a kakva realnost u svetu braka i roditeljstva. Moju majku od katarze deli jedino moja odluka da svoju "grešnu" zajednicu ozvaničim. Njoj nije jasna moja ravnodušnost prema formalnostima jer, koja to devojka nema za cilj svoj very own white wedding?
Intimno, najveća želja joj je da se "ozvaničim" u emisiji "48 sati svadba". Za one koji se još nisu susreli sa tim "kolosom" reality televizije, mladenci imaju zadatak da u roku od 48 sati organizuju svoje venčanje, pripreme se odvijaju pred budnim okom kamere a zauzvrat, ceh plaća televizija! Nije mami toliko do para, koliko do hleba i igara. Em bi se ja "ozvaničila", em bi rođaci dobili svojih warholovskih 15 minuta slave, em bi to propratio milionski auditorijum pa bi i druge majke puštale suzu gledajući kako lepo izgledam u venčanici i kako smo "sladak par"! Naravno, za sve rođake koji su propustili da posvedoče legalizaciji mog intimnog života, bile bi pripremljene video kasete da im zapuše usta. Spašena sam! Neću umreti sama i neće me pojesti mačke! Eto vam ga na!
Ono što je, po mojoj mami, manji problem od izricanja velikog "I do" jesu praktične "sitnice": npr. emotivna zrelost mladenaca, finansije, stambeni problemi i slično. U njenom romantizovanom svetu, sve se to prevaziđe kad se ljudi vole. Potrebno je samo da se "uzmu na vreme" jer vam posle "prođe brzi voz". U realnosti se skoro 90% brakova raspadne zato što mladenci otkriju da nemaju "ono" što je potrebno za život udvoje, da uopšte ne poznaju svog partnera ili da novac i skučeni stambeni prostor predstavljaju preveliku prepreku konzumaciji bračne zajednice. Prokleti realista kakav sam, ja bih se rađe pozabavila tim "sitnicama" negoli velikim "I do". Zajednice u kojima postoji više od teleće zaljubljenosti imaju veću šansu za trajnost, sklad i ispunjenost. A takve su mi stvari draže od biološkog sata i formalnosti.
Ono što je takođe interesantno jeste ta opsesija institucijom braka. U očima drugih ljudi, zajednica dve osobe kao da ne vredi dok se ne razmeni par grama zlata. Tada je sigurno. Vezani ste. Nema napuštanja. Till death do you part. M'da. Neki bi rekli da je "razmena zaveta" potrebna da vam onaj drugi dokaže da vas voli. Ako to ne znamo sami pa u pomoć zovemo državu, onda stvarno imamo problem! U realnosti se više od 50% brakova zasniva na pogrešnim osnovama. Koliko smo puta čuli da dvoje ostaju u braku samo zbog dece. Ili imovine. Ili papira. Ili okoline. I nakon toga, da li nam institucija braka garantuje išta? Ne. Svaka veza zahteva stalna ulaganja i nikakav vas papir neće poštedeti toga.
Naravno, kada se priča o "godinama za brak", neminovno naleti i tema reproduktivnih aktivnosti. Po mojoj mami, cilj svake osobe je stvaranje novih osoba. Preduslov je da prethodno postaneš osoba mada nije nužno. U svakom slučaju, sa ovim sam se baby opsesijama uvek sprdala - "usvajaću, da ne moram da se odričem cigareta i alkohola 9 meseci" ili "decu ću da šaljem u internate dok ne budu dovoljno velika da mi donesu nešto iz kuhinje". Sve je ovo, naravno, bilo propraćeno njenim najdubljim zgražavanjem jer su, u njenoj glavi, deca gospodari roditeljskog života i roditeljskim žrtvama ne sme biti granice. Možda je i to donekle razlog što još uvek nisam vična roditeljskim temama. Kada pred sobom imate sliku roditelja koji su na ceo prethodni život stavili tačku da bi se posvetili razmaženom tiraninu (meni) onda vam se ne mili da tako brzo uskočite u te cipele. Bile one Manolo ili ne.
Ipak, ne mogu reći da, na putu između mene i roditeljstva, stoje samo moji požrtvovani roditelji. Tu je i društvo. Nisam sigurna da je Srbija 2005. pravo mesto za odgajanje dece. Nisu u pitanju samo finansije odn. nedostatak istih, nego i sve drugo što se dešava. Droga, teenage "kućni uradci", nasilje u školama i na ulici, ubistva u vojsci, sveukupni krah društvenih vrednosti. Vlast, koja na smrt srednjoškolca na velikom odmoru, ne reaguje sistemski nego organizovanjem "Javnog časa ljubavi i tolerancije" tokom kojeg je izboden još jedan srednjoškolac. Bljak. Ipak, zagriženim budućim bakama i dekama je i to sekundarno. Bitno je da se dobije unuče. Pa makar se i sami brinuli o njemu. Dok se ne ukaka i ne zaplače, naravno.
Post je objavljen 21.03.2005. u 18:15 sati.