Priko blata do slobode!
Jeba sam ježa. Naime, uputim se ja oko 8:30 sati iz Budjumbure za Kigomu u Tanzaniji. Ima oko 230 kilometara. Prvih 150 kilometara je asfalt koji je na nekim dionicama malo "rupičast" ali se može u svakom slučaju voziti. Međutim kad je završio asfalt nisam ni u snu sanjao kakav me makadam čeka a da bude sve kako treba potrudila se i kiša koja je padala dobrim djelom puta. Da ne kažem koliko sam puta onom tipu iz Johannesburga jeba mater što mi nije posla blatobran. Makadama je bilo oko 80 kilometara. Jedan dio je onako neloš, može se čak voziti na momente oko 60 na sat. Jedan dio je "kamenit" pa voziš prva-druga ali opet voziš, ali jedan dio je, rodijače, "profesionalno blato"! Tako dobro BLATO da sam čak ja kao "vrhunski i stogodišnji" vozač motora "svjetskih" kvaliteta uspio pasti i to jako "simpatično".
Daklem, naiđe mi jedno od mnogobrojnih "blata" i ja usporim maksimalno na nekih dva na sat i uletim u kaljužu do jaja, dubina pola metra. Nekako se iskobeljam iz te kaljuže i uletim u drugu pa se nekako iskobeljam pa uletim u treću pa se i iz te treće iskobeljam pa uletim u četvrtu kaljužu a onda mi prokliže prednja guma (ne mogu kočiti sa zadnjom kočnicom jer su mi noge stalno na tlu da držim motor jer je blatnjavo i klizavo do besvijesti) i ja lipo uletim u tu četvrtu kaljužu i odemo u tri pizde materine i ja i motor. Šta ću, čim sam u osmoj milisekundi "konstatirao" da sam izgubio ravnotežu bacio sam se s motora u blato, naravno, a motor se lipo izvalio i zamislite leži motor u kaljuži i još radi i to k'o lud pošto sam mu ja mahinalno nabija gaščinu do daske dok sam pada a ručka gasa se sporo vraća zbog "trauma" koje je doživila u ovih devet mjeseci sa mnom po Africi.
Ja se nekako ustanem i ugasim motor na sklopku. Bogu hvala, vozio sam samo dva na sat a i toliko je to pusto blato da je mekano a imam i roll bar na motoru pa ni meni ni njemu nije ništa. Ja nekako uz svu muku uspijem podignit motor iz kaljuže, zajašim na nj i opičim dalje. Slijedeće blato je takvo bilo da sam morao sići s motora i voziti ga na način da sam mu držao upaljen motor i u prvoj, lagano gas i kumplug u kombinaciji. I tako sam ti ja nekako prešao tu kaljužu. Veliki je zajeb kad naiđe nizbrdica a ima i kaljuže. E, tu ja odaberem gdje je "dublje" barem mi motor neće uteći a ionako sam već cijeli od blata. U čizmama mi "stolitar" vode. I tako vozim ja dalje, izjeban i umoran k'o pas, kiša ne prestaje. Pošto nemam blatobran sve mi leti u vizir pa ne vidim voziti. Onda dignem vizir pa sve leti meni u glavu ali nekako mo'š vidit.
Brale, a onda naletim na slijedeće, blago rečeno, blato i tu sranja u izobilju. Jeba te led, nekoliko kombija i jedan kamion upali u blato i ne mogu se izvući. Okolo raje iz susjednog sela koliko hoćeš jer treba se znati "dok jednom ne smrkne - drugom ne svane"! Raja zna kad je kiša (a sad je počela sezona kiša pa pada skoro svaki dan) da je tu blata k'o u priči i lijepo čekaju k'o će upasti a onda, miki, lipo plati da te guraju. Putnici u kombiju izlaze gurati ali pošto fali "snage" onda raja nastupa kao pojačanje pa njih 10-15 nekako uspiju gurniti kombi. I tako raja zaradi bakšiš i to je glavni posao većini kad je sezona kiša. Kad su mene ugledali ustrčali su se oko mene nebi da sam ja "Mujohasanselimbašićhadžić". Naravski, misle oni stigao "crni jahač" ima dolara - bit će para, miki!! Međutim iako su se oni ustrčali oko mene k'o maniti i ponudili da mi prenesu motor koji ima barem sa prtljagom 270 kilograma (doduše, nešto sam ga olakšao a i neke sam stvari ostavio u Kigaliju) uz naravno dolarsku "nagradu".
Ja sam bio toliko živčan da sam ih na hrvatskom posla u sto pizda materina i otišao naprijed viditi ima li koja shema za proći. I pronađem shemu! Popenjem se s motorom na kozju stazu i tom kozjom stazom sve zaobiđem i odem dalje. Nakon nekih dva kilometra OPET BLATO! Ja već onako umoran i slomiven nekako i to blato izguram i onda parkiram motor uz cestu, zaključam ga i kažem sebi - ako ima lopova u selu, eto im, neka kradu šta hoće sa motora. Prošetam se stotinjak metara u obližnje selo da vidim ima li slučajno kakav "shoping centar", (hoću reći mali dućančić ili štand gdje se uz Coca Colu, vodu i duvan prodaju još kojekakve "drkalice") da promjenim deset dolara, kupim vode i duvana. Čim sam parkirao motor skupila se sva djeca iz sela oko mene a i dosta starijih pa svi za mnom.
Naiđem ja na jedan "shoping centar" velicine 0.85 četvornih metara i tu mi čovik promjeni deset dolara i proda bocu vode a u drugom "shoping centru" kupim duvan pošto nema sve kod jednoga. Bit će da su podjelili tržište. Inače u selu je bilo desetak "shoping centara" a veličine su od 0.5 do 3 kvadratna metra. Neki se od njih bave i zanatima kao što su krpljenje biciklističkih guma, postolarstvo, itd. Nakon uspješno obavljene kupovine sjednem na jednu nazovimo klupu a ono i dalje svita oko mene koliko hoćeš. Čak ih se još više skupilo. Svi nešto komentiraju "mklele bklele" i smiju se, djeca pogotovo. Pitam jednog tipa koji nešto razumi engleski - pa što se smijete, što je to toliko čudno na meni?! A on meni - pa ne dolazi svaki dan u selo bijelac sa motorčinom! A dobro je, kažem, gledajte onda. Nakon što sam se "odmorio" sjednem na motor (Bogu hvala nitko mi ništa nije prčka oko stvari što znači da nema lopova u selu) i zaprašim dalje i nakon još desetak "blata" stignem oko 17 h u Kigomu.
Mislim da je bilo oko petnaestak "blata" od granice do Kigome a reći ću i to da je svako blato bilo dugo barem stotinjak metara, pa se ti misli, miki. Kad sam stigao u Kigomu toliko sam bio satrven da sam, čim sam se smjestio u Bech Hotel (soba sa kupatilom 10 $) onako šporak k'o prase otišao i sjeo u baštu kafića i naručio 'ladnu pivu. A i toliko sam bio umoran da ništa nisam mogao jesti iako ništa taj dan nisam ni jeo, Bolio me svaki mišić, leđa su mi otpadala i ima sam grčeve u livoj šaci od stiskanja kumpluga. Dok sam loka pivu dođu neki Filipinci koji rade za UN i ja onako upadnem u priču sa njima. Pitaju oni mene i pitam ja njih - 'DI 'KO ŠTA KAKO OTKUD itd. Pijemo i divanimo. Usput, mogu reći da su Filipinci pravi ljudi. Oko deset sati sam otišao pod tuš pa u krevet.
Zaboravio sam reći jednu činjenicu. Dok sam vozio za Kigomu iz Budjumbure desetak puta sam se znao onako bezveze zaustaviti i pitati ljude uz cestu koliko još ima do granice ili kad bi prošao granicu koliko još ima kilometara do Kigome. Zanimljivo, koga sam god pitao svak' bi rekao drukčije i falio drastično. Čak ni policajci ni vozači nemaju pojma o približnim udaljenostima između dva susjedna sela ili do prvog gradića u krugu od stotinjak kilometara što bi po meni oni trebali znati "po defaultu"! Ne možete zamisliti koliko svi skupa nemaju pojma! Na primjer što se tiče udaljenosti od granice do Kigome, jedan kaže 50, jedan 60, jedan 100 a jedan "biser" mi je rekao da ima čak 150 kilometara!
Jedino je pandur u selu prije granice sa Tanzanijom "pogodio" udaljenost i rekao 80 km i toliko je otprilike i bilo od tog sela do Kigome. Ja sam izmjerio po mom kilometar satu od Budjumbure do Kigome je oko 230 km. Od toga je asfalta u Burundiju oko 150 km do sela prije granice a ostalo je makadam. Inače jedan mi je "genije" na granici s Tanzanijom, kad sam mu rekao da idem u Kigomu, rekao da se za Kigomu ide preko Kasule i još se našao uvrijeđen kad sam mu ja počeo objašnjavati da je on idiot. Zamislite da iz Splita idete u Imotski preko Knina. Eto tako mi je nekako prošao jedan dan u ožujku ljeta gospodnjega 2005. Uspio sam "opaliti" i nekoliko slika iako sam bio umoran i bezvoljan za išta. Nažalost one "najluđe" slike ipak nisam napravio jer sam tada bio previše "zaokupljen" blatom.
P.S.
250 kilometara onog legendarnog makadama od Mojala do Marshabita je u biti gora ruta od ovih 80 kilometara od burundijsko-tanzanijske granice do Kigome ali je, miki, zato blato danas bilo duplo "jače" nego onda!
Pozdrav svima i BAJKERI SVIH ZEMALJA - UJEDINITE SE!!!
Post je objavljen 21.03.2005. u 11:26 sati.