Sve češće, ogledajući se u prolazu, u ogledalima i izlozima, ugledam lik svoje majke… I to mi sve manje smeta.
Prošle su ( i hvala Bogu da jesu !) , godine bunta protiv svega i svačega, a najčešće protiv nje.
Kada su mi govorili da sam «ista mama», to sam uglavnom shvaćala kao uvredu, sada pomislim, zašto ne… sa malo šminke ona je još zgodan komad.
Ustvari, valjda sam u godinama kad joj se sve češće divim. Imala je potpuno različit život od mog. Teži. Puno…
Veći dio svoga života hrvala se sa konkretnim problemima; kako, uglavnom sama, prehraniti troje djece, kupiti odjeću, knjige, poslati nas na more… Nije ju zabrinjavao celulit, kilogrami a i godine je doživljavala kao nešto prirodno. Za razliku od nje, ja nemam egzistencijalnih problema, ali živim u vremenu kada su zahtjevi za srećom postavljeni na malo višu ljestvicu.
Ja moram (!!) biti dobra majka, kuharica, poslovna žena… Moram puno čitati, biti u toku, izgledati dobro… a dan ima samo 24 sata. Imam svega puno više od nje, ali ipak…
Moja majka je manje frustrirana, smirenija i zna uživati u potpuno beznačajnim stvarima i to je ujedno osobina na kojoj joj najviše zavidim. S tugom primijetim kako stvari samo prođu pored mene, a ja im ne poklonim ni trenutak svoje pažnje. Uzalud lovim posebne trenutke kamerom ili foto aparatom, ne okrznu mi dušu….a to je strašno…
Ustvari, bila bih sretnija da imam puno više njenih osobina, jer ona je ustvari, jedna dobra žena.
Post je objavljen 20.03.2005. u 21:25 sati.