Balkan - Kada bi devetnaestogodišnja Maja Nović snimila film o svom životu, bila bi to, kaže - akciona, žestoka drama zabiberena razbijenim nosevima i kafanskim tučama, sličnim onim na Divljem zapadu, u kojoj bi baš ona bila glavna junakinja. Njena priča počela je u Bosni, a posle iskustva kroz koje je prošla danas mirno sleže ramenima, i zahvaljuje Bogu što je izvukla živu glavu. Jedina je, kaže nevesta u Evropi koju su trampili za ovcu i šugavo jagnje. Do osamnaeste je živela u Prijedoru, gde je sa majkom, posle pogibije oca, izbegla iz ratnog Sarajeva. Proslavivši punoletstvo, poželela je da radi. - Prijedor je mali grad i posla nije bilo. Odlazila sam po lokalnim prodavnicama, pitala, ali uvek nalazila na zatvorena vrata. Jednog dana srela sam jednog momka, druga moje drugarice, znala sam samo da se zove Dejan i da često poslom putuje u Livno. Kada mi je predložio da pokuša on da mi pronađe posao, ništa nisam posumnjala. Smatrala sam ga prijateljem. Jedan dan, eto njega, pita me, bi li konobarisala. Ja kontam, nije to ono o čem sam cijeli život maštala, al ko velim, ako je plata 800 maraka, plus stan i hrana, plus bakšiš, joooj divote. Odmah sam pristala. Prevalili tako, Dejan i ja, nekih sto kilometara do Livna, parkirali pred kafić, izašao taj neki gazda Prsan, premerio me prvo, izdvojila se njih dvojica u stranu, šapuću nešto. Čujem Dejana kako mu traži 300 maraka i dalje ne kontam ništa. Ne sumnjam. Pitam ih o čemu se radi, kaže Dejan "ništa, mala, da naplatim gorivo. Put košta". Prsan se razrogačio "Šta s ti, bona raspituješ, bjež u kuću. Biće ti kazato". Uzeo mi ličnu kartu, ko fol da me prijavi, ja i dalje ništa ne sumnjam. Dva dana sam prala čaše, a treći eto ti Prsana. "Bi li htjela zarad mušterija malo prileći s njima. Da razradimo kafić, ti i ja". Kažem neću, ali kad sam shvatila gde sam došla, bilo je kasno. Nije mi dao ličnu nazad, oka sa mene nije skidao 24 sata. Ja u kupatilo, on ispred vrata. Do fajronta mi je bio kao senka, kud ja, tu on. Uveče kad krenem da spavam, on zaključa sobu, a prozor toliki da ni 'tica ne bi kroz njega. Dolazili su svakakvi, zapiju se, čim se zacrvene, ja znam šta me čeka. Kažem Prsanu da ne mogu ja to bolan, kako otvorim usta, on odalami šamarčinu. Danju sam radila, a noću mi je dovodio svakojake. Da se ogadim "mušterijama", nekada se nisam kupala i po deset dana, jednom sam namerno prošla livadom dok mi se nisu noge napunile krpelja…Pustila sam ih da piju krv dok nisu narasli ko šljive. Mušterije su počele da se žale da sam vašljiva, priča Maja. Posle dva meseca, u kafić je navratio pedesetosmogodišnji Jovo Barojčić, iz Crnog Luka, sela na pola puta između Livna i Bosanskog Grahova. Rešen da se ženi. - Isprosio me od Prsana, ovaj nije hteo da me pusti, izmislio manjak od 300 maraka. Kakav manjak, zna se da su dva i dva četiri, od bakšiša je uvek bilo viška. Kaže Jovo Prsanu da nema tolike pare, al namesto njih daće ovcu i janje. Mili bože, al sam plakala kad ih je dotero. Ovca dobra, debela, al janje malo, mršavo, napola šugavo. Je l' ja, bože, toliko vredim, al ćutala sam. Nisam ja htela za njega, al' da spasem živu glavu samo mi je to ostalo. Jovo hteo u brak, a ja da pobegnem od onog mučenja. Doveo me u selo, svi se okupili, pitaju se sa mnom, on srećan, doveo mladu u 58-oj. Dobar je bio. Do četiri ujutru smo sedeli tako, a onda kad je ko što bi i svaki mladoženja hteo "ono", ja mu kažem "Nemoj, Jovo, matere ti, sva sam nešto utrnula od puta". I zaspo on. Sutradan mu kažem da idem da obiđem mater i pobegnem u šumu. Tu sam se krila tri dana i noći. On otišao kod Prsana da me traži, kukao dao ovcu, dao janje, ovaj nije dao, pobili se, obrno Prsanu nos naopačke, ušivali ga posle, ovaj uzeo vile, i najurio ga niz polje. Jovo onako besan otišao u policiju da se žali, nije valjda razmišljo da je i on trgov'o. Sam sebe ukop'o. Onda su ganjali i u'vatili Dejana i Prsana, Jovo morao da daje izjavu, a ja da svedočim. Oće ovcu nazad, a jagnje u međuvremenu precrče. Još se sude oko ovce, seća se Maja. [Postavio: Pajaman
Post je objavljen 13.06.2004. u 03:53 sati.