Bio sam na sahrani prijatelju pre neki dan. Dobro, nismo bas bili prijatelji, više poznanici preko mog brata, ali mi je pokojnik bio dragi lik. Zašto to pričam? On nije voleo „crnorisce“, „nindže“, jednom rečju sveštenike – na sahrani nije bio nijedan. Bila je muzika koja me uvek više rastuži od besmislenog, uvek istog, pojanja popovskoga. Reći ćete, možda, da je i muzika uvek ista, ali ona nosi drugačiji, vanvremenski, emotivni naboj. Bio sam tužan. Delom zbog njegove prerane smrti, delom zbog sebe, svojih razmišljanja i strahova. Kao i uvek na sahranama. I čudio se koliko je malo vere u nama. One prave. Foliramo se. „Neka bude volja tvoja!“ ... nije nego! Da je to tako, ne bi bilo suza na groblju, a sve bi to bio samo privremeni rastanak u stilu „... Stipe, naruči piće, dolazimo ...“. Jer, šta je 10 ili 100 ili 1000 godina do ponovnog susreta, u odnosu na večnost i bezvremenost večnog života kome se nadamo živeći svoje živote? zašto se ne prihvati volja njegova? Ako toliko verujemo da ON ima odozgo bolji pregled, kako može sektaška budala, opisana u prethodnom postu, da mi kaže da je moja desetogodišnja bratanica umrla „da bi se kao bezgrešna duša molila za nas pred prestoljem Gospodnjim“. Čemu njena molba, čemu žrtva, ako ON već sve zna i u svojoj ljubavi ogromnoj oprašta? Priznajem, da, iako sebe vernikom smatram, to nikako ne razumem – a čim se do želje za razumevanjem dodje, vera nestaje.
Oprosti mi, Gospode, ako ne spoznajem to o čemu pričam i nadahni me razumevanjem! Ili, barem, ukloni od mene budale koje te prostituišu govoreći tvoje ime uzalud (mogli su bar to da nauče), a čuvaj one koje volim! Amin.
Post je objavljen 20.03.2005. u 14:37 sati.