U Rimu ste obišli sve znamenitosti i ostalo vam je još par slobodnih dana, pa zašto ne biste odleteli do Barselone za, recimo, tridesetak eura, tamo i nazad? "Skoknuli" ste do Trsta u "šoping" (kao u stara dobra vremena), pa što ne bi i do Dablina, bar na jednu noć, da popijete "Ginis" ("Guinness") i naslušate se dobre muzike? I to za četrdesetak eura! Stigli ste u posetu rodbini u Gracu, i sad biste zajedno na neki izlet. Umesto na Alpe, zašto ne u London, za pedesetak eura u oba smera? Nije šala, potrebno je samo da imate kreditnu ili debitnu karticu, sednete za računar, povežete se na "Internet", i "zaplovite" u svet jeftinih avio-kompanija (budget, low-cost / niskobudžetne ili no-frills airlines / kompanije bez suvišnih "ukrasa").
Ovaj američki izum je pre sedam-osam godina stigao u Evropu i doveo do prave "revolucije" u avio-saobraćaju, naterao velike i arogantne nacionalne avio-kompanije da se dobro "počešu po glavi", neke oterao u propast, druge primorao na krupne zaokrete, a stotinama hiljada ljudi otvorio sasvim nove vidike i destinacije. O uspehu jeftinih avio- kompanija, najbolje govori podatak da je evropski "pionir" na tom polju, irski "Ryanair" ("Rajaner"), nedavno naručio od "Boeing"-a novih stotinu aviona, koji će pristići u narednih sedam godina, a njegov rival, britanski "Easyjet" 107 letelica od "Airbus"-a.
Razlike u cenama: rezervišite na vreme
U čemu je "štos"? Poslovni model jeftinih avio-kompanija je veoma jednostavan. Kupuj samo jedan tip aviona, prefarbaj ih u nešto šareno i veselo, leti na "proverene" turističke destinacije, sa sekundarnih, jeftinijih aerodroma (posebno u velikim gradovima), ne zadržavaj se više od pola sata tamo gde sletiš, u avionu ne daj ništa džabe - naplati čak i kafu, karte prodaji isključivo preko "Interneta" (i eventualno telefona, ali onda - skuplje), tako da ne zapošljavaš osoblje po agencijama i ne trošiš novac na štampanje karata, zatim ne dozvoli nikakve promene datuma, naplaćuj surovo svaki kilogram prtljaga preko dozvoljenog limita, i, osim pilota, plaćaj osoblje minimalno (kod tebe su dok ne nauče posao, a posle će, ionako, da "zbrišu" u neku veću kompaniju).
Gotovo svi ovakvi avio-prevoznici rade po istom modelu prodaje karata - njihov "softver nudi" mesta u avionu po niskim cenama, koje se onda polako povećavaju, kako se let popunjava. To ne znači da cene uvek idu linearno nagore; nekada se, ako na letu ima puno neprodatih karata, cena dodatno smanjuje, tako da često vredi čekati i rizikovati. Svi letovi se prodaju u jednom pravcu i vrlo često se cene "na tamo" i "na ovamo" drastično razlikuju (obično je odlazak jeftiniji od povratka, što je jedan od marketinških trikova avio-kompanija). Cene koje prvo uočite, uglavnom ne uključuju razne aerodromske i druge takse, tako da se konačna cena, koju ćete platiti, dosta razlikuje od one početne (mada to najčešće i dalje bude jeftinije od ponuda velikih avio-prevoznika), ali će vam sve to biti prikazano na ekranu, pre nego što ostavite podatke o svojoj kreditnoj kartici. Britanske vlasti planiraju da uskoro zabrane takvu praksu, a već ima prevoznika koji se reklamiraju sa "punim" cenama, ne bi li tako parirali konkurenciji.
Post je objavljen 19.03.2005. u 23:11 sati.