Da, ovo je jedan skroz besmisleni post i bolje je da ne čitate dalje.
Samo sam se malo došla istresti i idem off, nije za svačiji želudac.
A k tome ne želim bit odgovorna ak se netko "prepozna", jer uvijek se može naći netko tko će reći da se post zasigurno odnosi na njega .
...jer da pišem blog, znaju ama baš svi, i ama baš svi moji bliski i dragi, ali i manje dragi, čitaju me i pokušavaju nać sebe. Opterećuje me to, katkad, no ovaj mi je čas - tak svejedno.
Opet me stigao neki virus ili bakterija,
prisvojio moja bijela krvna zrnca a ja sad nemrem nastavit svojim zacrtanim putem.
U ovo vrijeme gripe nije se pristojno žalit, ali - svakom je njegova muka najgora, pa je i meni tako najteža baš moja viroza.
Razočarali me i iznenadili neki ljudi u istom danu u razmaku od pola sata. Točnije jedna osoba, mada mi je značila za više njih. Pa i dan - danas s upitnicima iznad glave šetam južinastim ulicama grada u potrazi za smislom. Evo, skoro upadoh u patetiku i već se naježih.
Srećom, ljudi moji, ne uzimam više tako puno toga srcu;
treba puno više energije, vremena i kemije, da meni nešto počne jako puno značit i da me se duboko razočara. Tako da će se upitnik iznad glave rasplinuti ko mjehurić od sapunice kako dan ide ka svome kraju. Iš, patetiko.
Nekoliko loših vijesti skoro mi je pokvarilo dan, no srećom, hrabra je žena lako prihvatila svoju istinu a meni dala snagu.
Sutra je nedjelja.
Meni jedna neuobičajena.
Više volim one koje nalikuju jedna drugoj.
Samo moje.
Ova sutra, nečija je tuđa.
Post je objavljen 19.03.2005. u 16:46 sati.