Danas sam se u par momenata uhvatila da mi fali Nešto...
Pa sam se onda sjetila, ili uvjerila, nešto od tog dvoje,
da to Nešto što mi kao, fali... ustvari ne postoji... a ako
ne postoji, zašto ja uopće mislim na To? Možda je postojalo?
E sad, šta ako je stvarno postojalo... Svejedno mislim da
nije u redu da mi fali... "Ne misli o Tome!!!" reče si ona mudro,
misleći da je time riješila stvar.... aha!
No dobro, ipak je predivan proljetni dan :)
Ipak mi osmjeh ne silazi s lica :)
samo što ne cvrkućem... :)
Nebo opet nešto smera,
(miting zvezda iznad Miločera),
dok čekamo Montenegroexpress...
Onaj provaljeni frajer,
pokvarenjak i voajer,
napadno proviruje kroz čempres...
Ćuti, jedina,
zavuci se pod moje rame,
sludeće me bregovi i voda...
Ćuti, sve se zna,
i sve su priče ispričane,
ne znam šta bi moglo da se doda.
Zrnce soli na tvom licu,
detalj za tu razglednicu,
priznaćeš mi jednom s kog si sveta.
Stranci tegle karavane,
dalek im je put do grane,
skrckali su sledovanje leta...
Ćuti, jedina...
Daleke vatre na obali po pesku vitlaju boje.
Razne smo krajeve probali, al' ovde, stvarno, dobro je.
Umorna si, mila, nek si,
to je nešto što ti stoji seksi.
Dremni malo, ko kaže da ne smeš?
Dva oblačka, k'o dve grudve,
blesave se iznad Budve,
dok čekamo Montenegroexpress...
Ćuti, jedina....