Koliko se samo jadno osjećam. Užasno mi fališ. Želim te natrag. Iako znam da je to nemoguće. Šanse da se vratiš su 0,01%. A opet, taj dio mene se duboko nada da će se to dogoditi, da ćeš se predomisliti, da ćeš shvatiti da si pogriješio. Ali znam da se to neće dogoditi. I evo, dok sam pisala ovu prethodnu rečenicu opet sam ju pisala s nadom da je neistinita. Žao mi je što si sve ostavio. Baš sada kada si mogao dobiti sve od mene. Jer ovo je moje doba, ovo proljeće. Vrijeme kada dajem ono najviše od sebe. I sad mi je žao što to neću moći dati tebi, što to neću moći podijeliti sa tobom. Tješim se činjenicom što bar pričam sa tobom. Što te bar taj mali tren jednog ispraznog razgovora imam. Što bar znam da si tu negdje. Možda mi to pomogne da te prebolim. Možda će mi to samo još više otežati da te prebolim. Ali ne mogu se toga odreći. Živim za tvojih par rečenica napisanih u ovom virtualnom prostoru.
Sanjala sam te noćas, ljubio si me, i činilo se toliko stvarno. Zašto sam se probudila?
Koliko te samo volim...koliko te želim...koliko te trebam...zašto si otišao???
Post je objavljen 17.03.2005. u 20:22 sati.