Moja Bugarka i ja smo još onomad kupili mnooogo kupusa pošto smo našli povoljno. Stavljali smo ga u burad i kiselili, rendali za ribanac, dubili ga pa unutra stavljali sveće kao što Amerikanci rade s bundevama za Helloween, pravili od njega narodne lekove za frasirane mališane, koristili glavice kao pritiskivače, podmetače i upijače, činili ljudima kupusove poklone, priredjivali raskalašne večere na kojima se jeo ovaj plemeniti povrć, gde su device gubile nevinost na postelji posutoj kupusovim listom. Jedva smo od tog kupusa stizali na predavanja i da se podružimo s ljudima. Ostalo je još nekoliko glavica ali ja sada moram otići. Slika njega smekšalog i trulog u mom trentskom frižideru pohodiće moje košmare godinama, osećam to. Ali to mora biti. Es muss sein!
Sve je nekako setno. Juče sam poslednji put oprao zube pastom moje Bugarke (svoju sam potrošio), okupao se njenim sapunom (svoj sam potrošio) i obrisao se njenim peškirom (njen je mekši i mirišljaviji). Posle smo malo grickali hrustavi kupus. Setno nekako je sve.
Odoh na poslednje predavanje.
Post je objavljen 17.03.2005. u 14:53 sati.