Pričam neki dan s Limom i zamišljam sebe na Tomphsonovu koncertu. U prvom redu 200 ruku, 200 nogu i 78 zubiju od kojih večina otpada na moje besprijekorno zubalo.
Lima mi se jada. -Naučio sam u životu- priča Lima- stiskati zube i primati udarce.
"Gnjev Shaolina" u Bratstvu ostavlja svoje tragove na bambusovim mladicama poniklim u Dubravi. Adrenalin postaje trambulin za salto mortale; kupiš mašinicu, strižeš glavu na najkrače, ideš u Jabuku i čekaš šminkera pred Saloonom da mu docsom izravnaš karakter kojim odvodi platinastu slatku malu sa šiškama negdje prema Pantovčaku. No ti tipovi u puloverima i sakoima već studiraju i stariji su od od tebe. Svi odreda bildaju u teretani ili treniraju vaterpolo. I dobiš po pički. Makar ne slušaš funky, nego si hard. Frljiš Laibach da nadglasaš ambicije susjeda iz Šumadije koji zaboravlja da crno bijele tipke pianina u rukama njegova sina ipak bolje stoje u vertikali uz registre. I sanjaš da polomiš sve te bijele klavirske tipke. Vidiš ih u zubima pred Saloonom.
Projeciraš zube klavira na vaginu dentatu, ne diže ti se, ločeš u parkiću žesticu. I furaš se na žesticu. A onda te jednog dana otprave vlakom bez voznog reda u neku pripizdinu za koju si mislio da je samo kapric profesorice iz Zemljopisa da ti skine ocjenu na polugodištu. Onda tražiš žnjore kojih nemaš, jer ti je dedu digla ustašija, ali mu je mlađi brat završio u partizanima i još, fala bogu, igra šah s oficirčinama na Sveticama. I nađeš se tako jednog dana u Knez Mihajlovoj, ko u jebenom Diznilendu, gdje nitko ne radi ekspresso kavu i gdje stoša stiže samo od mado. Onda je sve opet hard i žestica. Dobivaš po pički kad ideš na čučavac, ali stišćeš zube, čuvaš ih od šake krezubih jarana koji eto misle da brane Jugu od tvog purgerskog podsmijeha i od malena rade na njivi i bog te, imaju tešku ruku. Tu ne pomažu sve tvoje tehnike Shaolina. A njih je ionako trojca, a ti si sam. I samo se jednog dana nađeš u kuruzi i pucaju po tebi sa svih strana. Opet stišćeš usta, cijediš vreli jesenji dan kroza zube i smetaju ti da dođeš do zraka. Do neba. Onda bježiš, bježiš, skrivaš se danima u nebu, među oblacima, u ptičjem perju i perinama napuštenih kuća i više neznaš što je gore, a što dolje. Onda dođeš sebi i onda si ljut. Prijavljuješ se. Furaš sve filmove o Vijetnamu i samo rokaš, rokaš po njima, rokaš u sebe, hard, hard sve samo hard. I stišćeš zube. Čuvaš ih. A onda te jednog dana kad si konačno zastao da malo udahneš zrak, da skineš grč sa lica, pogodi onaj sa zvukom tišine. Onaj tvoj. Raznese li facu. Tu dole u čeljust. I sve je bijelo, sve je plavo.
Lima šuti, gleda nekud niz parkić i češka se po brazgotini.
I zato kad sebe zamislim na Tomphsonovu koncertu, nejde čovječe…Nekako mi fale svi ti zubi iz osmijeha koji je nekad krasio ovaj grad.
Post je objavljen 12.06.2004. u 10:20 sati.