Član 72. važećeg Zakona o Univerzitetu predviđa da poziciju vanrednog ili redovnog profesora kandidat može dobiti ukoliko, između ostalog, ima objavljen udžbenik. Iako će mnogi od vas to videti kao dobar način da se proveri nečija stručnost i sposobnost da predaje, ja mislim da je to najveća nepravda učinjena našoj akademskoj zajednici. Prvo, ne samo da su kroz ovu "aktivnost" na videlo isplivali mnogobrojni literarni antitalenti već je kod nekih uočena i prava nesposobnost da nešto objasne, sistematizuju i približe svojoj "čitalačkoj" publici. Najveći je problem to što mnogi nemaju snage da svom udžbeniku pogledaju u korice već ga vrlo brzo po dobijanju profesure uvrštavaju u obaveznu a potom i u jedinu literaturu za svoj predmet. Time se ponovo naglašava da mi možemo da izmislimo toplu vodu te da su sve one fantastične knjige, koje se koriste širom sveta, nula i ništica naspram naših.
Na nekim fakultetima, pisanje udžbenika nije samo pitanje akademskog prestiža nego i veoma unosan posao. Pošto je stvar sa autorskim pravima ovde prilično neregulisana, profesori se služe raznim sredstvima da "motivišu" studente da njihove knjige ne fotokopiraju. Isprva su to, vrlo nevino, razne "povlastice" za one koji ih kupe kod profesora – dodatni ispitni rokovi, viša ocena, manji broj predispitnih obaveza i slično. Ukoliko to ne naiđe na očekivani odjek (obično u višim godinama studija) počinju uslovljavanja – kupovina udžbenika postaje preduslov da student izađe na ispit ili da mu se, nakon položenog ispita, upiše ocena. Iako se o ovome retko govori u javnosti, nije zgoreg napomenuti da su takva uslovljavanja ništa drugo do jedan vid korupcije. Ja razumem da profesori žele da zaštite svoje autorsko delo i to je u redu ali oni ne mogu, u toj nameri, ucenjivati studente ili im zabranjivati da udžbenike jedni drugima pozajmljuju.
Lično, nemam ništa protiv udžbenika. One knjige koje su korisne kupujem i čuvam. Ostale kopiram ili pozajmljujem – što bi se reklo, "snalazim se u skladu sa svojim mogućnostima". Do sada nisam imala nekih ozbiljnijih problema i okršaja udžbeničkog tipa jer to ionako nije česta pojava na mom fakultetu. Ipak, i iz te pozicije mogu da kažem da postoje određene situacije zbog kojih ti dođe da vrisneš da je nešto trulo u državi Danskoj. Pored dotičnih uslovljavanja, evo top 3 drugih stvari koje me dovode do akademskog ludila:
#3 – "novo i dopunjeno izdanje" - poludim kada mi, 20ak dana pre ispitnog roka, saopšte da je u prodaji novo izdanje udžbenika, da su ispitna pitanja promenjena u skladu sa novim udžbenikom i da su se oni, koji su udžbenik kupili na početku godine kada je i trebalo, malko preračunali. Naravno, kada kupite novo izdanje vidite da je to zapravo staro izdanje sa nekoliko pridodatih ekspozea. I to je ok. Ipak, i u tom "novom i dopunjenom" izdanju često nailazite na sledeće podatke npr. da je na vlast u SAD upravo stupila "Reganova administracija" ili da se "u budućnosti planira uvođenje zajedničke valute Evropske zajednice pod imenom Eki". Pitam se zar je tako teško uneti neophodne ispravke kako bi to izdanje, pored "dopunjenog" zaslužilo i famozni epitet "novog"?
#2 – tzv. "pametni udžbenik" - dakle, ne jednom sam se susretala sa udžbenicima koji su svima, a sumnjam i autoru, u potpunosti nerazumljivi. Neki profesori vole da leče svoje akademske frustracije tako što će u jednu rečenicu uvrstiti milion i jedan nepoznat pojam, tako što će se potruditi da prethodni pasus nema nikakve veze sa sledećim i što će dati neke (samo njima) razumljive klasifikacije ili objašnjenja. Cilj je da rečenica bude do te mere komplikovana da nikom, ko razmišlja logički, stvar ne bude jasna ni posle stotog čitanja. To za posledicu ima posećene konsultacije tokom kojih profesor može na miru da uvežbava svoju intelektualnu superiornost nad neukim studentima kao i slabiju prolaznost na ispitima. Napominjem: ovo je i dalje ona država u kojima se dobrim profesorima smatraju samo oni kod kojih je verovatnoća da ćete položiti ispit ravna onoj da ću ja postati pobornik "vlade RSK u izgnanstvu" :P
#1 – " upitno autorstvo" - sa ovim sam se susrela samo jedanput što beše dovoljno da situacija završi kao moj number one. Dakle, ozbiljno sumnjam da postoje profesori koji nisu izvorni autori "svojih" udžbenika. Ovo je ponekad nemoguće dokazati ali se često iskazuje kroz neupoznatost profesora sa stvarima koje su "njegovom" udžbeniku napisane. Ne tako davno sam posvedočila ispitnoj situaciji u kojoj je profesor 20ak minuta ubeđivao studentkinju da je nešto što je rekla netačno i toga se držao sve dok nije otvorio knjigu i utvrdio da to tamo stoji, crno na belo. Znači, ne samo da on ne zna šta u njegovoj knjizi piše nego misli i da je to netačno (?!?). Taj profesor je inače poznat i po svojoj teoriji da su "potrebu za vodom izmislili proizvođači vode da bi nas ubedili da bez nje ne možemo da preživimo" (??). Pitanje je kada će se diskusija o takvim akademskim "veličinama" preseliti iz privatnih kuloara u javnost.
Ipak, da stvar ne bude tako crna, ima i dosta onih koji zaslužuju svoje zvanje i imaju dobre udžbenike da to zvanje potkrepe. Da podsetim, to su one knjige koje se uvek kupuju, čitaju i pamte – bez ikakvih posebnih pritisaka i ucenjivanja.
Post je objavljen 17.03.2005. u 14:00 sati.