„Sačuvaj me, Bože, nevidjene bede!“, govorila je moja pokojna baba. Više puta sam je pitao šta podrazumeva pod tim i uvek dobio isto objašnjenje da je to neopisivo, baš zato što se nikada nije desilo! Taj, čini mi se, specifično srpski, strah od novog (dobro, u ovom slučaju je beda, ali ...) možda se najbolje očituje u važećoj basni (koja je politička Biblija nebeske Srbije) da su bolje stare vaške (koje su se već napile krvi), nego neko nov koga još ne znamo, ali je sigurno nova, žedna vaška.
Juce je bilo lepo na izletu. Sunce je sijalo, dan je bio topao. Iako pritisnuta snegom, okovana zimom, zemlja je mirisala na proleće. Srbija je bila bremenita pitanjima na koja će, na žalost, odgovore davati naši unuci. Mi smo se puno smejali. A šta bi se promenilo i da nismo. Tako se ovde živi. Kontrasti. Jedino ovde se, na rodjenju, krštenju, svadbi ili ispraćaju u vojsku može čuti Janičar ili Ako umram il' zaginam. Jedino ovde komliment za nečiju sposobnost glasi: „Mamu ti je..m, baš si lopuža!“ Jedino ovde ...
Post je objavljen 13.03.2005. u 21:34 sati.