-Na koga uopće ima tak mračnu stranu? Pa niko iz naše obitelji nije bil takav… niti mi nikad nismo bili u dodiru s takvim stvarima.
-Ja pogotovo nisam nikad bila takva, čak ni u fazi. Bolje bi bilo da nosi štiklice nek da crta mračnjake.
-Da, i radije joj dam nek ide van, bilo kud. Od kud joj samo takva osobina, takva ideja? Nije mi jasno, nije…
-Kaj se uopće pitaš takve stvari, kakva je bila oduvijek tak je neke za očekivati. Čudna je. Ionak se nikad nije s nama preveč spominala. Meni niti ne odgovara nekad, ko da me ne čuje.
-Samotnjak je, zato… Samo ne znam na koga.
Ležala sam u krevetu, još u polusnu. Polako se budeći, postajala sam sve više mrtva. Ili bolje rečeno, polumrtva. Budili su me glasovi, zvučali su poput neugodnog glasanja kakvog krilatog stvorenja dok umire.
Nitko. Štiklice. Čudna. Mračnu stranu. U fazi. Stranu. Od kud. Nije. Nije. Nikad. Nije. Nitko...
Odjekivalo je u mojim ušima. Nije prestajalo, pustite me. Zašutite!!!
Nešto me stezalo u unutrašnjosti tijela, netko je upravo gurao tupi bodež, polako. Parao mi kožu, šavove i teško dopirao do same utrobe. Glasovi su me parali! Spoznaja da su nešto otkrili, da znaju nešto o meni. Bila sam poput golog tijela izloženog na kiši, dok bi likovi žurno prolazili pored mene, a njihovi pogledi značili samo sažaljenje, ništa više.
Morala sam ustati iz kreveta, a nisam htjela. Ne, nisam htjela suočiti se s njima. Uvijek sam se pravila da ih ne čujem kad govore o meni, uvjeravala samu sebe da ne postojim i da nije ni moguće da je riječ o meni. Možda o kakvom liku iz filma kojeg su gledali jučer popodne, ali ne o meni. O meni ne znaju, o meni ne govore, mene ne vide. Ne želim da me vide, ne takvu, ne stvarnu, ne u dušu. Svoje snove i dušu želim zadržati za sebe. Ne, ne želim da mi i to ukradu! Ne želim biti izložena u galeriji čuđenja, prodana njima, prodana za ništa.
Morala sam se smiriti, usporiti otkucaje srca. Falilo mi je snage da pobijem bodež, da ubijem glasove. Ali, pokušavala sam, bar sam pokušavala.
Otkucaje nisam mogla smiriti, nikad nisu bili normalni, ne danju. A dan se budio, jutro me budilo, nisam željela, ali morala sam ustati i zakoračiti prema njima.
Otkrili su tek jednu od mojih slika. Kada se pomire s time, kada ju prihvate i postane im manje čudna, neće imati ni najmanje ideje o mojim drugim stvaranjima. Slikama koje ću zasigurno bolje skrivati od ove, snovima na slici i slobodi mojih misli koje nisu ni približno jednake njihovima.
I ne smije se. Daj se smij. Ne budi čudna. Smij se.
Post je objavljen 13.03.2005. u 10:28 sati.