Jooj, danas sam po jebenoj vruchini isho u kaufland i kupil si nadobudno sladoled, al smo se onda sjetili da nam nekaj fali i dok smo to nashli, meni se vec sladoled rastopio. I ja ga otvorio kad smo sishli s kase i pocelo sve kapat i padat i zasro sam pol kauflanda... Zakon!
A imam jedan josh ljepsi dogadjaj od prije nekolko godina kad sam se vratcho doma s faxa i slusho vokmen i idem ja i zabole me i shetam i dok sam dosho do stanicu prije doma sam vec bil umoran i bio mi je pun kujac svega (nisam bash bil u formi) al sam i dalje neumorno slusho vokmen i hodo. I prolazim ja tako kraj nekih stepenica kad odjednom baba koja se penjala gore se spitchkala na asfalt taman kraj mene. E jebem ja i nju i njenu politiku padanja. Kaj nije pala kasnije? Nish, skinem vokmen, nagnem se do nje i pristojno pitam "gospodjo jel ste dobro?". Ona je meni nekaj mrmljala da je pala il nekaj, kajaznam kaje srala, a pored se pojavila neka zena i pitala ju isto pitanje ko i ja, pa je ova proverglala otpocetka. Onda smo joj pomogli da se ustane i pustili ju dalje. Ja sam taman krenuo stavljat vokmen (a kod mene je to uvjek filozofija jer se sav upetljam u zhice i kajaznam) i da chu krenut dalje, a ono vidim babica opet na stepenicama, skoro kaj nije pala, mashe rukama i glumi helikopter. Mislim si "ko ju jebe kad je uporna, mogla je ostat dolje", a kad ono s nekog prozora frizerka pochela urlat "pa daj joj pomozi!!". joooj majkemi ono, nish, krenem joj ja pomoc uz stepenice i pomognem joj i sad chekam da me neko nagradi il nekaj a svi me samo ruzno gledaju, pa sam opet stavio vokmen i otisho uz uzvike lokalnih alkicha "kaje baba? Opet si malo ljosnula?". Odonda izbjegavam penzionere na cesti
Post je objavljen 10.06.2004. u 16:03 sati.