SEKTASKA ESHATOLOGIJA
PITANJE ZAGROBNOG ZIVOTA
Kao sto smo vec iz dosadasnjeg izlaganja videli, u vrlo tesnoj vezi sa postovanjem Majke Bozje i svetitelja stoji pitanje zagrobnog zivota. Ako ima zagrobnog zivota, onda su svi nasi napred izneseni dokazi za postovanje svetitelja potpuno ispravni. Ako pak zagrobnog zivota nema, onda nasi napred izneseni dokazi mogu biti biblijski ispravni jer su zasnovani na nesumnjivim citatima iz Svetog pisma, ali fakticki da budu ipak bezvredni. Zaista, sta vredi moliti se onome koga nigde nema! Zato nas sama priroda problema upucuje da odmah iza ovog napred izlozenog clanka pogledamo kakvo je ucenje Biblije o zagrobnom zivotu.
Recimo odmah da skoro svi sektasi zajedno sa materijalistima poricu zagrobni zivot covekove duse posle smrti. Izuzetak cine mormoni, spiritisti i donekle baptisti. Oni kazu da je to verovanje neoplatonska doktrina, a ne baptisticka dogma. A najotvorenije i najenergicnije to poricu adventisti i Jehovini svedoci. Adventisti cak smatraju da je ucenje o besmrtnosti duse direktno djavolsko ucenje, jer to je odjek, one satanine prevare recene Evi u raju: necete vi umreti. Bog govori Adamu da ce umreti u onaj cas kad okusi plod sa zabranjenog drveta, dakle Bozja je tvrdnja da je covek smrtan, a djavo prica Evi o besmrtnosti:"necete vi umreti". "To je prva odrzana propoved o besmrtnosti duse"-kaze H.G.Vajt. Prema tome pravoslavno verovanje u zagrobni zivot ili besmrtnost duse nije nista drugo nego djavolska prevara (1.Mojs.2,17, 3,1-4). I to je "sotonina prva laz".
Jehovini svedoci su isto tako vatreni protivnici vere u besmrtnost duse i tvrde da je ta "lazna nauka" dosla hriscanima iz mnogobostva, specijalno iz vavilonske religije. A "glavni uzrocnik te lazi je sotona otac lazi".
Zaista, cinjenica je da u zagrobni zivot duse veruju ne samo hriscani, nego to uce i sve nehriscanske religije. To je vera covecanstva kao celine. No, Crkva uci da je ljudska dusa besmrtna ne zato sto je to opsta vera covecanstva, niti zato sto je tako ucila vavilonska religija. Opsta vera covecanstva u besmrtnost duse nije izvor crkvene dogme nego moze da posluzi samo kao jedan prirodan dokaz za stvarnost zagrobnog zivota, jer ono sto svi ljudi veruju to je izraz ljudske prirode, a sto je izraz prirode to ne moze biti u osnovi lazno, jer kad bi bilo lazno bilo bi neprirodno, a tada vec ne bi moglo biti izraz ljudske prirode.
No posto izvor vere ne moze biti ljudsko umovanje, makar bilo logicki i ispravno, nego izvor dogme moze biti samo natprirodno Bozje otkrivenje, to onda ni vera u zagrobni zivot nije usla u hriscansku dogmatiku niti iz kakve stare religije i filosofije, niti uopste iz ljudskog umovanja, nego iz natprirodnog Bozjeg otkrivenja koje nam je dato u Svetom predanju i Svetom pismu. Zato je tvrdnja sektasa da je Crkva pozajmila svoje ucenje o zagrobnom zivotu cisto nabedjivanje i netacnost.
Posto postojanje duse i zagrobnog zivota osporava materijalisticka filosofija isto kao i hriscanski sektasi, to bismo onda i mi njima mogli prigovoriti da su oni usvojili materijalisticko ateisticko ucenje pa ga samo obukli u namestene biblijske citate. I zaista, s obzirom na cinjenicu da se adventisticko i jehovisticko ucenje o nepostojanju duse pojavljuje tek sredinom 19.veka, a materijalisticko ucenje o dusi razmahalo se vec u 18.veku kod francuskih enciklopedista, posebno kod Pola Hobalha, a u 19.veku u filosofiji Fogta, Bihnera i Fojerbaha dostiglo svoj vrhunac, nije ni malo iskljuceno da postoji izvesna uzrocna veza ta dva nacina poricanja istine o zagrobnom zivotu duse: materijalisti toboz u ime nauke, a sektasi u ime Biblije. Moramo opet da se setimo Bilherove ratne taktike protiv Napoleona: "marschieren getrennt, schlagen zusammen".(Marsirati odvojeno, tuci zajedno).
No posto i sektasi zele da svoje ucenje dokazuju samo na osnovu Biblije, iako u njihovim "cisto" biblijskim dokazima ima jos kako velika vidljiva doza racionalizma, a i mi zelimo da cujemo samo Bogom otkrivenu istinu, to cemo ovde sva filosofska i prirodnonaucna razmatranja toga problema ostaviti daleko po strani, pa cemo se obratiti samo Otkrivenju, ili reci Bozjoj. Pri tome cemo se i mi pravoslavni u ovoj raspravi vise pozivati na Sveto pismo nego na Sveto predanje, jer sektasi kazu da veruju samo Svetom pismu. Ostavicemo postrani i poneke moderne zapadne teologe koji ne pripadaju ni jehovistima ni adventistima, ali i oni smatraju da Biblija ne zna za besmrtnost duse i da je jevrejski nacin shvatanja duse razlicit od jelinistickog. Nas se ovde tice Biblija kao rec Bozja a ne kao izraz jevrejske filosofije. Ako bismo Bibliju shvatili kao jevrejsku filosofiju, onda bi ona -kao i svaka ljudska filosofija- bila za nas sasvim neobavezna, nista obaveznija niti interesantnija i istinitija od svake druge narodne filosofije.
Biblijski argumenti protiv besmrtnosti duse
Po sektaskom tumacenju Biblije dusa ne postoji kao neko posebno duhovno bice sustinski razlicito od tela. Dusa to je sam ziv covek, jer veli Biblija: "A stvori Gospod Bog coveka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh zivotni i posta covek dusa ziva"(1,Mojs.2,7). Ovde se, dakle, nigde ne spominje nekakva besmrtna dusa, nego zivo covekovo telo kojega ozivljuje duh koji mu je udahnut od Boga, to je "dusa ziva". I ta "ljudska dusa nije nista drugo negoli sama ziva osoba, a duh je zivotna snaga koja omogucuje toj osobi da zivi. Duh dakle nije neka osoba, a on i ne moze raditi ono sto moze jedna osoba: ne moze misliti, govoriti, slusati, gledati i osjecati"-pise nam jedan Jehovin svedok, i porucuje: "U tom pogledu mogli bi ga srazmjeriti se elektricnom strujom jedne baterije. Struja moze prouzrociti da se upali pogonsko gorivo tako da moze da proizvodi snagu, da se upale farovi i da svira radio u automobilu. Da li bi od baterije dostavljena struja mogla prouzrociti ta djelovanja bez motora, bez farova i radija? Ne bi, jer ta struja je samo snaga koja omogucuje da moze djelovati motor.
Eto tako jehovisti uce o dusi, i to svoje ucenje podmecu Bibliji, umesto Fojerbahu i Bihneru i ostalim materijalistima, jer kao sto svako zna, to je cisto materijalisticko ucenje, a ne biblijsko. To poredjenje ljudskog duha sa strujom i odricanje ljudskom duhu duhovnih funkcija sa prenosenjem tih funkcija na telo, Biblija nigde ne spominje ni jednom recju. To je proizvoljno jehovisticko tumacenje koje je, kao sto cemo to videti iz daljeg izlaganja, sasvim pogresno, i sa naucne i sa biblijske tacke gledista.
Drugi dokaz protiv besmrtnosti duse navode sektasi tvrdeci da se rec dusa spominje u Bibliji 850 puta - a po adventistickom proracunu cak 1700 puta - a nema ni jednog jedinog slucaja da je nazvana "besmrtnom","nerazorivom", "nerazrusivom". A da je besmrtna, valjda bi Biblija to makar jedanput kazala! Naprotiv! Biblija kaze da i dusa moze umreti i govori o smrti duse. "Koja dusa zgrijesi ona ce umrijeti" (Jezek.18,4).
Treci dokaz protiv besmrtnosti duse nalaze sektasi u cinjenici da Biblija i zivotinje naziva "dusom zivom", pa je prema tome poprecna svaka razlika izmedju coveka i zivotinje. "Taj duh, ili ta zivotna snaga, se nalazi u svim zivim stvorenjima i prenosi se kod oplodnje sa roditelja na potomstvo...Posto taj duh ili tu zivotnu snagu poseduje covjek i zivotinja, umire covjek isto kao i zivotinja...- tako nas poucava jehovisticki pisac.
Za takvu tvrdnju navode se mnogi citati iz starozavetne Biblije. Tako, na primer u Bibliji zaista pise da je dusa isto sto i krv.
a) Posle potpoa Bog govori Noju: "Ali ne jedite mesa s dusom njegovom, a to mu je krv. Jer cu i vasu krv, duse vase iskati iz ruke samoga coveka, iz ruke svakoga brata njegova iskacu dusu covjecju" (1.Mojs.9,4-5).
Ta zapovest ponavlja se vise puta na razne nacine. Evo jos jednog takvog citata: "Jer je dusa svakoga tijela krv njegova, to mu je dusa. Zato rekoh sinovima Izrailjevijem: krvi nijednoga tijela ne jedite, jer je dusa svakoga tijela krv njegova" (3.Mojs.17,14).
Da ne postoji nikakva razlika izmedju coveka i zivotinje kad umru, i za to sektasi navode citate. "Jer sto biva sinovima ljudskim, to biva i stoci, jednako im biva, kako gine ona, tako ginu i oni, i svi imaju isti duh, i covjek nista nije bolji od stoke, jer je sve tastina". "Sve ide na jdno mjesto, sve je od praha i sve se vraca u prah" (Knj.Prop.9,5-6).
Mrtvi nisu nicega svesni i za to postoje citati:"Jer zivi znaju da ce umreti, a mrtvi ne znaju nista, niti im sta plate jer im se spomen zaboravio...i vise nemaju dijela ni u cemu sto biva pod suncem" (Knj.Prop.9,5-6).
Mrtvi ne znaju bas nista. Ne samo sto ne znaju nista za ovaj nas i njihov bivsi zemaljski zivot, nego ne znaju ni za same sebe, a ni za Gospoda. Psalmist se obraca Gospodu i kaze: "Jer mrtvi ne spominju tebe, u grobu ko ce te slaviti"(Ps.6,5). "Kakva je korist od krvi moje, da sidjem u grob? Hoce li te prah slaviti ili kazivati istinu tvoju"?(Ps.30,9). "Eda li ces na mrtvima ciniti cudesa, ili ce mrtvi ustati i tebe slaviti?" "E da li ce se u grobu propovjedati milost tvoja i istina tvoja u truhljenju? Eda li ce u tami poznati cudesa tvoja i pravdu tvoju gde se sve zaboravlja?(Ps.88,10-12). "Nece te mrtvi hvaliti, Gospode, niti oni koji sidju onamo gde se muci"(Ps.115,17).
A zasto mrtvi nece Boga hvaliti? Pa zato sto kad covek umre "Izidje iz njega duh i vrati se u zemlju svoju, taj dan propadnu sve pomisli njegove"(Ps.146,4).
Eto, to su biblijski dokazi koje sektasi navode protiv postojanja duse kao posebne duhovne supstancije spojene sa telom i protiv njene besmrtnosti posle raspadanja tela. U vezi s tim poricu postojanje ikakvog nebeskog blazenstva, ili popularno receno raja, jer coveka posle smrti nema nigde. A isto tako poricu i postojanje pakla, jer se ta rec u Sv.pismu razlicito prevodi i ima samo figurativno znacenje. Uostalom po njihovoj izjavi Bog ne muci nikakve duse, jer bi to bilo u protivnosti sa Bozjom blagoscu i ljubavlju.
Tako, dakle, a citali Holbaha i Bihnera, a citali jehovisticko i adventisticko ucenje o dusi, isto nam se hvata: Duse nema ni u zivom coveku, a kamo li posle smrti. "I psu zivu bolje je nego mrtvu lavu". (Knj.prop.9,4).
Osvrt na ove dokaze
Kad covek procita ovu sektasku argumentaciju dobija utisak na prvi pogled da je ona jaka i neosporna. No pogledajmo je izblize.
Pre svega, treba priznati da su citati tacno prevedeni. To zaista tako pise u Svetom pismu! A da li su i tacno protumaceni, i da li je to bas sve sto Sveto pismo kaze o dusi i njenoj besmrtnosti? E,to je vec drugo pitanje! To upravo treba ovde da proverimo.
Kako je stvoren covek?
Zadrzimo se najpre na biblijskom prikazu stvaranja coveka. "A stvori Gospod Bog covjeka od praha zemaljskog (prvi akt stvaranja) i dunu mu u nos duh zivotni (drugi akt pri stvaranju coveka) i posta covjek dusa ziva" (1.Mojs.2,7).
Kao sto se ocigledno vidi iz teksta, postoje dva akta pri stvaranju coveka: stvaranje tela od praha zemaljskog, i udahnjivanje u njega duha zivotnog. Prema tome, sasvim je jasno i nesumnjivo, da Biblija prikazuje coveka ne kao neko bice jedinstveno po svome sastavu nego dvojno po sastavu svoje prirode. Jedan deo covekova bica je materijalan. Drugi deo covekovog bica je duhovne prirode. Taj duhovni deo covekove prirode je nosilac covekovog zivota, covekovog identiteta, covekove svesti, covekove licnosti. Materijalni deo covekove prirode takodje ulazi u sastav covekove zemaljske licnosti, covekovog "Ja". Po tome svome "Ja" covek je ne dvojno nego jedinstveno bice, jer svaki normalan covek ima samo jedno "Ja". I to njehovo "Ja" koje je jedna jedina ipostas, to jest jedna jedina licnost, sastavljeno je iz dve prirode: materijalne (telo od praha) i duhovne (duh zivotni). Zato je covek kao jedinstvena ipostas od duhovne i materijalne supstancije nazvan "dusa ziva", to jest jedinstvena licnost sa dve prirode, ili sa dve supstanicije: materijelna i duhovna.
Prah zemaljski i duh zivotni - Telo i dusa
Za zivog coveka u ovakvom materijalnom svetu neophodno je da ima obe supstancije, i materijalnu (telo) i duhovnu ("duh zivotni"). Bez tela i telesnih organa, cula, covekov duh ne moze da dodje ni u kakav dodir sa ovim svetom. Ali moze sa duhovnim svetom. Telo je bez duha zivotnog mrtav les, obican kip koji nista ne zna o sebi ni o stvarima van sebe. Nema u njemu cak ni zivotnog procesa: izmene materije, rastenja i drugih bioloskih procesa. Oni je dakle samo nosilac prostornog oblika coveka i nuzno sredstvo preko kojeg ce "duh zivotni" dolaziti u dodir sa spoljasnjim materijalnim svetom gledajuci njegove boje i oblike, slusajuci njegove tonove i sumove, mirisuci njegove mirise, osecajuci njegovu tvrdocu, mekocu, temperaturu, glatkost i rapavost, i osecajuci slast, gorcinu, kiselost, slanost i ljutitost ili paprenost pojedinih jestivih predmeta. Ta uloga tela nije ni malo beznacajna. Bez nje covekov "duh zivotni" ne bi imao nikakve predstave o spoljasnjem materijalnom svetu. Slep od rodjenja ne zna ni za kakve boje osim crne. Covek koji bi bio rodjen potpuno gluv ne bi imao nikakve predstave o zvuku nasih muzickih sprava violine, gitare, klavira, trube, niti o ljudskom, zivotinjskom i pticjem glasu. Zbog te izuzetno vazne uloge tela u formiranju covekove licnosti i zivotnih iskustava, telo, iako je samo po sebi mrtav les, ipak ulazi u sastav covekove zemaljske licnosti ili zemaljskog covekovog "Ja".
Medjutim sustinu covekovog "Ja", onog "Ja" koje pokraj sve promenjivosti telesnog materijalnog sastava i oblika ipak ostaje isto, sustinu toga "Ja" sacinjava covekova svest, covekova samosvest. A ona nije materijalne prirode. Ako sektasi zajedno sa materijalistima tvrde da je jeste, onda neka nam kazu koje materijalne kvalitete ima nasa svest i nase osecanje i nase htenje, ili volja. Kakve je boje, kakvog prostornog oblika, koje velicine i koje tezine?! Ako to nase "Ja", kao nosilac nase svesti, nasih osecanja i htenja, nema nikakve materijalne osobine - a zaista ih nema - onda je ono duhovne prirode, duhovne sustine ili supstancije i istovetno je sa "duhom zivotnim" koga je Bog udahnuo u prvog coveka, a putem embrionalnog razvica, na jedan tajanstven i naukom neispitiv nacin, i u sve ostale ljude koji imaju svaki svoje "Ja", svoj "duh zivotni", svoju dusu.
Gde je dusa?
Gde se nalazi to "Ja", taj "duh zivotni", u kojem delu covekova tela? U mozgu i zivcima, kazu materijalisti. I ne samo to, nego oni bas citav taj "duh zivotni" poistovecuju sa mozgom i zivcima. Posto, kazu bez mozga i zivaca nema ni misli ni osecanja ni volje, to onda citav taj "duh zivotni" nije nikakav duhovni deo covekova bica, nego proizvod mozga i zivaca. Osteti mozak, ostetice se i dusevni i duhovni zivot coveka. Mozak izlucuje misli, osecanje i htenje kao sto dzigerica izlucuje zuc.
Ovo materijalisticko objasnjenje je samo delimicno tacno. Tacno je da su mozak i celo telo potrebni coveku za dodir sa spoljasnjim svetom. Nije tacno da sam mozak stvara i izlucuje ceo dusevni zivot: misli,osecanja i htenja. Mozak mrtva coveka moze da ostane nepovredjen ali ipak nije sposoban ni za kakvu zivotnu funkciju, ni telesnu ni duhovnu. Dzigerica zaista izlucuje zuc, ali to je moguce zato sto su i dzigerica i zuc materijalni predmeti. Medjutim mozak i misao ili osecanje i htenje nisu iste prirode. Mozak je materijalan a misao i osecanje i htenje nisu materijalni. Zato se mozak ne moze poistovetiti sa "duhom zivotnim". To su dve razlicite stvari koje su spojene u jedinstvenoj covekovoj licnosti, u jedinstvenom "JA". Mozak, "duhu zivotnom" sluzi samo kao organ ili kao sredstvo za proizvodjenje misli u ovom svetu, kao sto violina sluzi umetniku za proizvodjenje tonova i melodija. Rastimuje li se violina, ili iskidamo li joj zice, tada umetnik na njoj nece moci da proizvede odredjenu melodiju, ili cak ni glasa da proizvede. U takvoj je situaciji nas "duh zivotni" u odnosu na mozak i ostecenje mozga.
Sektasi, medjutim, oslanjajuci se na napred navedene citate iz Biblije i tumaceci ih grubo i bukvalno, dolaze do zakljucka da je krv isto sto i "duh zivotni". Medjutim, to Biblija nigde, i slovom nigde ne kaze. Ona kaze nesto drugo. Ona kaze da je "dusa" coveka i svake zivotinje u krvi, ili cak isto sto i krv.
I to je cak naucno govoreci sasvim tacno. Bez krvi nema organskog zivota. Krv je ta tajanstvena tecnost koja raznosi zivotnu hranu, dakle bioloski ili organski zivot celom telu kako covecjem tako i zivotinjskom. Doduse, ima zivih bica cak i u zivotinjskom svetu, a pogotovo u biljnom, koje nemaju krv, a ipak su ziva. Tu se zivot prenosi i odrzava drugim sredstvima, drugim sokovima i materijalima koje zamenjuju krv. A kod coveka i visih zivotinjskih vrsta organski zivot se odrzava i prenosi putem krvi. Zato Biblija kaze da je "dusa u krvi". Tu rec dusa svakako nije shvacena kao onaj duhovni princip koji postoji u coveku i koji je na samom pocetku stvaranja nazvan "duh zivotni". Rec "dusa" u ovom slucaju oznacava bioloski-organski zivot.
U Bibliji rec "dusa" ne znaci uvek "krv", ili "zivot"
Pogledajmo dalje kako je u Svetom pismu upotrebljena rec "dusa". Da li je ona bas uvek upotrebljena u tom smislu da oznacava krv ili organski zivot? Daleko od toga! Ima u Bibliji mnogo mesta gde izraz "dusa" nije upotrebljen u tom smislu, nego bas u smislu oznacavanja duse kao sinonima za izraz "duh zivotni", to jest kao duhovnog dela covekove prirode, kao nosioca svesti, osecanja i htenja i naseg nematerijalnog "Ja". Upravo bas onako kako i mi u obicnom zivotu upotrebljavamo rec "dusa" kad kazemo da covek ima telo i dusu. Tu pod reci "dusa" podrazumevamo onaj "duh zivotni" koji je Bog udahnuo u materijalno telo. Evo nekoliko primera iz Biblije.
Isak kaze Isavu da mu zgotovi jelo "pa da te blagoslovi dusa moja dok nijesam umro"(1.Mojs.27,4). Jakov, umesto Isava, kaze Isaku:"Posadi se da jedes lova mojega pa da me blagoslovi dusa tvoja"(27,19). Ocigledno je da ovde rec "dusa" ne znaci "krv",ili "zivot". Smrt Rahilje, koja je umrla na porodjaju, radjajuci Venijamina, ovako je opisana:"A kad se rastavljase s dusom te umirase..."(1.Mojs.35,18). Josifova braca setivsi se nepravde koju su nekad pricinili Josifu, rekose jedan drugom:"Doista se ogrijesismo o brata svojega, jer videsmo muku duse njegove kad nam se moljase"(1.Mojs.42,21). Jakov pred svoju smrt, blagosiljajuci sinove, govori o Simeunu i Leviju:"U tajne njihove da ne ulazi dusa moja"(1.Mojs.49,6). Ni ovde rec "dusa" ne znaci ni "krv" ni "zivot".
Evo jednog vrlo karakteristicnog mesta gde se o dusi govori i kao o krvi i kao o duhovnom delu covekovog bica. Bog preko Mojsija objasnjava Izrailjcima:"Jer je dusa tijelu u krvi, a ja sam vam je odredio za oltar da se ciste duse vase, jer je krv sto disu ociscava"(3.Mojs.17,11) Dakle, dusa zrtvenih zivotinja je u krvi. I ta krv je odredjena za ociscenje ljudskih dusa. Ovde rec "dusa" ocigledno ne oznacava krv, nego bas dusu, onaj duhovni deo ljudskog bica.
Bog je svakako Bice bez krvi. Ali On ima svoj duhovni zivot. Pa cak i taj zivot je u Bibliji nazvan "dusom". I namesticu stan svoj medju vama i dusa moja nece mrziti na vas"(3.Mojs.26,11)-govori Gospod Izrailjcima.
"Ljubi Gospod Boga svojega iz svega srca svojega i iz sve duse svoje i iz sve snage svoje"(5.Mojs.6,5). Bog govori Izrailjcima:"Nego slozite ove rijeci moje u srce svoje i u dusu svoju"- to jest da svako od njih slozi Bozje reci u svoje srce i u svoju dusu(5.Mojs.11,18). Opet nije rec ni o "krvi" ni o "zivotu", nego o dusi. Dalila je toliko dosadjivala Samsonu zapitkivanjem gde mu je snaga tako da "i dusa mu prenemoze da umre"(Sud.16,16). Saul muceci se pred smrt,rece momku Amalicaninu koji mu bese blizu:"pristupi k meni i ubij me, jer me obuzese muke, a jos je sasvijem dusa u meni"(2.Sam.1,9). Prorok Ilija moleci se Bogu da ozivi sin udovice u Sarepti Sidonskoj izgovara ove reci:"Gospode Boze moj, neka se povrati u dijete dusa njegova"(1.Car.17,21).
Ocigledno je da ovde prorok ne misli na krv, krv je ostala u detetu, nego da se u njega vrati "duh zivotni" koji se ovde naziva dusom. Prorok Ilija, izmucen tegobama zivota, zavapi Gospodu:"Dosta je vec, Gospode, primi dusu moju"(1.Car.19,4). I ovde je ocigledno da prorok ne misli na svoju krv, nego na duhovni deo svoga bica, na dusu, jer on nije ocekivao da ga Bog zakolje pa da njegovu krv primi kao "dusu". Prorok Jelisej videvsi ojadjenu zenu koju Gijezije htede oterati rece mu:"Ostavi je, jer joj je dusa u jadu"(2.Car.4,27). Ni ovde rec "dusa" ne znaci krv, nego duh zivotni.
David upucuje i savetuje svoga sina Solomona:"Da sluzi Bogu "cijelim srcem i dusom dragovoljnom"(1.Dn.28,9). I ovde dusa oznacava duh, a ne krv. Jov se ovako jada:"Dodijao je dusi mojoj zivot moj govoricu u jadu duse svoje"(Jov.10,1). Ocigledno je da ovde rec "dusa" ne oznacava ni krv ni zivot ili zivljenje, nego bas onaj duhovni deo covekovog bica. Jov ovako prikazuje patnje coveka u ovom svetu:"Samo tijelo njegovo dok je ziv boluje, a dusa njegova u njemu tuzi:(Jov.14,22). I ovde dusa znaci bas duhovni deo ljudskog bica, a ne krv ili sam zivot. Jov se zali na nemilost svojih prijatelja pa im kaze:"Dokle cete muciti dusu moju:(Jov.19,2). Jov nabrajajuci zagonetnost cutanja Bozjega kaze:"ljudi u gradu uzdisu i duse pobijenih vicu"(24,12). Evo jos ejdnog svedocanstva iz knjige o Jovu:"Kakvo je nadanje licemjeru kad se lakomi, a Bog ce iscupati dusu njegovu"(27,8). David, uzdajuci se u Gospoda govori reci koje imaju prorocko znacenje kad se primene na Hrista, a kad se primene na njega licno onda oznacavaju da on ima dusu kao duhovni deo svoga bica. Te reci glase:"Jer neces ostaviti duse moje u paklu, niti ces dati da svetac tvoj vidi truhlost"(16,10). Ocigledno je da ovde rec 'dusa" nema znacenje krvi ili zemaljskog zivota. Kad Psalmopevac kaze "Blagosiljaj duso moja Gospoda, tu svakako ne misli valjda na svoju krv ili na svoje zivljenje, nego bas na dusu svoju kao duhovni deo svoga ljudskog bica (103,1). Prorok Isaija kaze "Dusa ce se moja veseliti u Bogu mojem"(Is.61,10). Ni ovde rec dusa ne znaci ni krv ni zemaljski zivot.
Spasitelj nas hrabri recima:"Ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duse ne mogu ubiti. Nego se vise bojte onoga koji moze i dusu i telo da upropasti u paklu"(Mt.10,28). Da je ovde rec o dusi kao posebnom duhovnom delu covekovog bica razlicitom od tela vidi se iz samog teksta gde se spominju i telo i dusa odvojeno. Narocito je vazno sto su ovo reci samog Spasitelja. Jer, ako iko zna nas sastav i nasu prirodu, to zna On koji je sa Ocem i Duhom Svetim stvarao svet i coveka u njemu. Ali,eto, sektasi koji poricu postojanje duse, smatraju da to bolje znaju i od samog Stvoritelja covekovog.
Prilikom molitve u Getismaniji pred samo stradanje, Spasitelj kaze ucenicima svojim:"pretuzna je dusa moja do smrti"(Mt.26,38). Ocigledno je da ni ovde nije rec o krvi ni o zemaljskom zivotu nego o dusi kao posebnom duhovnom delu covekovog bica. Isto znacenje ima rec dusa u pohvalnoj himni Majke Bozje:"Velica dusa moja Gospoda i obradova se duh moj Bogu, mome Spasitelju"(Lk.1,46). Ovde se upotrebljavaju reci "dusa" i "duh" u istom smislu,kao i duhovni deo covekovog bica.
U prici o bezumnom bogatasu Spasitelj upotrebljava rec dusa bas u smislu supstancijalnom, to jest da dusa postoji kao duhovni deo ljudskog bica. Bogatas kojem je urodila njiva kaze sam sebi:"reci cu svojoj dusi:duso, imas mnoga imanja smestena na mnogo godina, pocivaj,jedi pij, uzivaj. Ali Bog mu rece: bezumnice, ove noci trazicu dusu od tebe"(Lk.12,18-20).
iako covek jede i pije telom a ne direktno dusom, ipak prohtev za jelo i pice cini ugodnost i dusi pa zato bogatas govori dusi svojoj da jede i pije.
Apostol Pavle pokraj tela izricito spominje dusu i duh ne misleci ni malo na covekovu krv ili na sam zivot kao bioloski proces. Evo sta on kaze Solunjanima:"A sam Bog mira da vas posveti potpuno, te da se vas neosteceni duh, i dusa, i telo besprekorno sacuvaju prilikom dolaska Gospoda naseg Isusa Hrista"(1.Sol.5,23). Ovde "dusa" oznacava netelesni deo ljudskog bica, a "duh" intelektualne i moralne kvalitete svakog coveka.
Sv.Jovan Bogoslov u Otkrivenju govori kako je u viziji video pod zrtvenikom "duse zaklanih zbog Bozje reci i zbog svedocanstva koje imahu"(Otkr.6,9). Ni ovde "dusa" ne znaci krv niti zemaljski zivot.
Dusa i duh - sinonimi
Sveto pismo ponekad upotrebljava rec duh i rec dusa u istom smislu i znacenju. Covekova dusa i covekov duh, to je isto. Samo sto rec duh oznacava duhovnu, nematerijalnu, supstanciju uopste, a dusa oznacava jedan poseban primerak, jedno posebno duhovno bice razlicito od drugih dusa ili drugih bica iste vrste. Evo jednog biblijskog primera.
Kad prorok Ilija moli Boga da ozivi telo sina udovice u Sarepti Sidonskoj, on kaze:"Gospode Boze moj, neka se povrati u dijete dusa njegova"(1.Car,17,21). A kad je Spasitelj oziveo Jairovu kcer onda evandjelist kaze:"I povrati se njen duh te odmah usta i on zapovedi da joj dadu da jede"(Lk.8,55). Ocigledno je da su ovde rec dusa i rec duh upotrebljeni u istom smislu i znacenju. Isto tako je ocigledno da nijedna od tih dveju reci koje su ovde upotrebljenje ne znaci krv ili telesni proces disanja i hranjenja, dakle bioloski zivot, pa ni psihicki zivot, nego bas onaj "duhovni zivot" posebnu duhovnu supstanciju koja je nosilac zivota, koja je sama po sebi ziva jer se inace ne bi zvala "duh zivotni". Taj duh, ili dusa napusta coveka kad covek umre, a povraca se u telo kad covek silom Bozjom ozivi. Spasitelj je izdisuci na krstu rekao:"Oce, predajem svoj duh u tvoje ruke"(Lk.23,46). A tako isto je i sv.Stefan prilikom kamenisanja rekao umiruci:"Gospode Isuse, primi moj duh"(Dap.7,59).
Prema svemu izlozenom, Biblija tvrdi ocigledno da u zivom coveku postoji "duh zivotni", ili prosto "duh" ili "dusa" koja ozivljava telo, a sektasko ucenje da ne postoji dusa kao posebno duhovno bice u zivom covekovom telu razlicito od samog tela, moze biti u punom skladu sa materijalistickom filosofijom, ali je u punoj protivnosti sa Biblijom i sa sektaskom izjavom da oni "veruju samo Pismu"!
Post je objavljen 09.06.2004. u 21:55 sati.