Dobila sam lani na Martinje Diplomu Društva za preobrazbu antialkoholičara i to sam zaslužila jer sam ispoštovala sve kriterije za dobivanje jedne takve VAŽNE diplome.A oni koji posjećuju martinjske fešte ili znaju priču o tim feštama znaju i o kakvoj je diplomi riječ.
Podsjetilo me to na neka vremena kada sviranje u gitaru na stepenicama koje su uranjale nekad više nekad manje u rijeku koja nama domaćima život znači nije bila vikend slučajnost nego svakodnevica. I tada se baš nije pilo, ispijali smo život, disali ga punim plućima, nismo imali vremena ni piti ni jesti, samo pjesma, fešta, tulum, ples...Plesala sam bosa na travi uz rijeku i shvatila da sve trave nisu iste. Ima i kopriva. A , Bože moj, zacijelile su rane na tabanima, ali ostala su lijepa sjećanja.
Tada sam saznala kada ti na tabanima naotekne nešto poput balončića da se zove plik i kad to što se zove plik pukne, onda peče...
No, htjela sam reći kako bez obzira na nekakva dosadašnja iskustva svaki dan nosi nekakvo novo saznanje o nekakvom novom pliku, o nekakvom novom puknuću, a bome, nekad te i zapeče iako kažeš sto puta...neće nikada više. Eto, zato je život zanimljiv. Zato postoji i parizer kako bismo bili sigurni da poštujemo i neka stara pravila ponašanja. A staro dobro pravilo ponašanja je jesti parizer. I eto ti ravnoteže...svaki dan nešto staro i nešto novo...
A sada malo o zaljubljenosti u Ljubav...samo je vrijeme sposobno procijeniti koliko je ljubav važna. Meni je jako važna, Ljubav ali apsolutno prema svemu... ni čokoladi ne prilazim bdw. nego s puno ljubavi, ali ljubavi prema sebi, ne prema njoj. Želim da moje nepce uživa u sladostrasnom okusu razlijeganja čokoladnih sokova. Zašto čokolada nikada nije izlivena kao cjelina, nego kao cjelina koja ima označene segmente za "otkidanje". Čokolada nas je naučila živjeti. Uzimaj kockicu po kockicu, strpljivo, svaka kockica ima jednak okus, u svakoj odrađuješ pojedinačno uživanje...a kada pojedeš sve kockice ostaje prazna folija i tražiš novu čokoladu.
Zato ja, dragi moj Michelangelo doziram naše trajanje, naše razgovore, naše susrete...ne želim se jedno jutro probuditi s praznom folijom u ruci...
I hvala mom posebnom, potrudit će se od ovog bloga napraviti i nešto vizualno prihvatljivije.
Ovo je bila jedna obična šetnja po papiru, nitko me nije zaustavljao i pozdravljao pa su misli letjele bez ograničenja. Imam li pojma što sam napisala...ne, saznat ću kad kliknem na "objavi post"...
Post je objavljen 09.03.2005. u 13:34 sati.