Iako je ovo što pišem već odavna poznato, ne mogu to ne zapisati. Neka to bude utvrđivanje gradiva – možda ovaj put to i ostane u ovoj pikuli (špekuli) od mog mozga.
Ljudi razočaranje potpuno krivo doživljavaju – nije nikada kriv onaj koji nas je razočarao, nego je krivica isključivo u nama. Nije on/ona/ono napravio nešto krivo, nego smo mi jednostavno previše očekivali. Želimo da on/ona/ono bude ono što mi želimo da bude, ali on/ona/ono je ono što sam/sama/samo želi biti, a to se često razlikuje od naših želja. Očekujemo od ljudi previše, očekujemo ono što nama odgovara i kada se oni ne uklope u te naše kalupe ponašanja, osjećamo razočaranje. Osjećamo se izdano, iako ta osoba nije nikoga izdala – ona se ponaša baš onako kako želi. Izdalo nas je isključivo naše očekivanje, naša glupost da dižemo kriterije ljudima koji jednostavno tome nisu dorasli.
Znate li kako se pleše limbo? To je onaj štap, metla, ruke ispod kojeg se provlačite, savijajući trup unazad. Nekada se lako provuku ljudi ispod prepreke koju ste im postavili, a nekada zapnu i padnu. Zašto su pali? Zato što ste vi prenisko tu prečku stavili. Da ste je stavili malo više, oni bi prošli i nikome ništa. Vi ste im zadali nešto što oni ne mogu izvršiti.
Tako je to i u životu. Možemo krojiti samo svoj život. Možemo očekivati puno od sebe i to, ispunili/neispunili, ostaje u nama. Ali nemojte prevelike nade polagati u ljude koji to ne zaslužuju jer ćete se onda osjećati kao ja sada – a to vjerujte mi, ne želite.
Nema u meni trenutno ljutnje, nema u meni trenutno živčanoće – samo melankolija i jad... Nemam potrebu za razbijanjem ili galamom, samo se čudim samoj sebi kako sam mogla biti tako glupa.
I znate li što je najgore: opet ću napraviti istu pogrešku – jer ne znam drugačije.