(Nastavak)
Možda se, stari moj, pitaš zašto sam inzistirao na detalju kad me majka budi? E, sad si me našao s maminim buđenjem kad sanjaš ono što sanjaju svi sedamnaestogodišnji mladići, sigurno si pomislio.
Vidiš, ako o tome tako razmišljaš, a koliko te poznajem siguran sam da ti je baš taj detalj upao u spisateljsko oko, onda si na dobrom putu. Asfaltiranom, s uredno poredanim i znalački njegovanim drvoredom. Buđenje, samo po sebi, beznačajan je detalj. Ali kad te majka budi, i kad se ta majka zove još Adela Pukšec, a znaš ono kad je zbrisala od staroga, e onda je to nešto posebno.
Pokušaj proniknuti u tu tajnu?
Ne, ide, ha?
Zapravo, stari moj, to sam stavio u priču samo zato što je ono rekla o ćaći mi.
Čitatelj bi o mojoj majci mogao ružno misliti, što bi bila vrlo pogrešna impresija, izazvana onim pisamcetom moga staroga što sam ti ga, uza sve ove zapise, pripremio prije nekoliko desetaka stranica.
Pa i onim dijelom u kojem sam opisivao taktičke bitke glave kuće, rečenog mi oca Miroslava Pukšeca, koje je katkada vodio protiv svoje UO, to jest ujedinjene obitelji.
Dosjetio sam se da nisam, uz to krvavo pisamce, dao nikakvo objašnjenje. A morao sam.
Ako ni zbog čega, onda da pokažem da vrag nije svugdje crven.
Budući da nema nikakvog objašnjenja uz ono pismo, prisiljen sam na ovu, mogao bih reći čak i nepotrebnu napomenu. Jer, Napomena se ne mora ticati čitatelja, premda mislim da bi svatko morao znati istinu o maminu izletu u, da tako kažem, medicinske krugove. Cijelu mi je priču prvi ispričao otac. Bilo mi je četrnaest godina. Učinilo mi se, tada, da mi je priču ispričao da bi preduhitrio moguće prijatelje koji bi mi, može bit' dobroćudno, taj mali mamin seksualni izlet nabijali na nos i ostale izrastajuće organe.
Ta me njegova priča gotovo sto posto ubila. Premda je stari, dakle rogonja, učinilo mi se, u priči gentlemanski stao na stranu mile mi mamice, rečene autorice tatinih medicinskih rogova. Mi smo muškarci u takvim situacijama solidarni, pa me sama činjenica o majčinoj ljubavnoj avanturi ubijala u pojam i u srce.
Kvrc, nema me više! Zar moja majka? Zar ukras naše kuće?
Priznajem, više mi je bilo do oca nego do majke. Plašio sam se da mi, nekim strasnim slučajem, taj anonimni stručnjak za bubrege i ostale unutrašnje organe, nije – oslobodimebože – otac. Zato sam čekao da mi majka ispriča svoju verziju.
Nisam dugo čekao, jer Mirek i Adela nikad ništa nisu skrivali od nas djece. Kao što ni mi nismo ništa tajili pred njima.
Već sutradan, po očevoj priči, mama me posjela za onaj ogroman stol u kuhinji i počela presti. Tata je odveo Alojzija i Mirjanu, koji su dakako sve znali, na jednodnevni izlet u Stubake.
Elem/melem, mama je započela priču, a ja sam je poslije utefterio u svoj dnevnik, odakle ti upisujem idući ulomak. Ako se budeš odlučio sve ovo staviti u knjigu, molim te, dnevničke zabilješke nemoj redigirati. Ako ni zbog čega drugog, a ono da dobiješ takozvanu dokumentarnost, što književnosti daje sugestivnu dramatičnost i neku vrstu autentičnosti.
Evo kako smo mamy i ja razgovarali:
- Dečko, da ne kažem muškarčino, otac i ja dogovorili smo se da vama, našoj dječici, po navršenoj četrnaestoj godini vaših života, ispričamo jednu obostranu nesmotrenost. Otac ti je jučer ispričao sve. I, sve što je rekao – istina je. I valjda se u tebi rodila sumnja. Pa se možda pitaš: tko mi je otac? Otac ti je tata. Tko bi drugi mogao biti? Stari Miroslav Pukšec...
- A što je bilo s doktorom?, prekinuo sam je.
- Ništa, sine, apsolutno ništa. Kako došao, tako i prošao...
- Daj, stara, ne tupi. Odeš od staroga, tip te gužva kao budala novine, i to ne jedan dan nego nekoliko mjeseci, a ti... ono... kako došao, tako prošao... Reci, što je zapravo bilo? Kako si to sebi mogla dopustiti? Ostaviti onako malu Mirjanu... jebi ga, stara, ak je to tebi normalno, ne, onda sam ja, eto, normalan?!
- Ah, sine, bilo je to grozno! Tata i ja posvađali smo se da je sve prašilo. Nije bilo galame... ne, sa starim se nemoguće ljudski svađati, on samo šuti ili te polako ubija onom svojom sporom logikom. Hoću reći, od Alojzijeva rođenja među nama nije ništa štimalo. On je bio vrlo zaposlen, non-stop na poslu ili po tim vražjim partijskim sastancima. Kuća nam je bila svratište u koje su, u svako doba dana i noći svraćali njegovi ratni drugovi. I to od 0 do 24. Ja sam kuhala kave, prala čaše, prala pelene, peglala, pripremala brojne večere, jebote, radila sam kao najobičnija sluškinja. Patila sam se s Alozijem, tražila od dragog mi muža podršku, ali sve je bilo uzalud. To je bila moja greška. Što ćeš, bijah bila mlađahnica, kako voli reći Alojzije. Mislila sam da je ljubav kad su zaljubljenici uvijek zajedno, bila sam premlada da bih shvatila sve muževe probleme. Dobričina, kakav je bio i, srećom, ostao, otac je preko svih mojih zanovijetanja prelazio blagom rezignacijom. Sve se više uvlačio u sebe, sve više bio, da tako kažem, miroljubivo ravnodušan. Ja sam to protumačila sasvim ženski. Mislila sam da me više ne voli. Moraš znati da su neki tatini drugovi, u to doba, napuštali svoje žene, mahom kolegice iz rata, i ženili se mlađim, školovanijim i mirisnijim tajnicama. Ako si gledao onaj Grlićev film, «Samo jednom se ljubi», bilo je slično. U filmu se to zbiva odmah poslije rata, a u našem životu to se zbivalo u doba kad se Alojzije rodio. Ja nisam bila u ratu, mislim u partizanima. Bila sam dijete, živjela u Zagreba i išla u pučku školu. Plašila sam da otac ne odluta za nekom tajnom mirisnicom, ili kako ti kažem – za nekim mladim komadom. Zato sam htjela što prije drugo dijete. Mirjana se, kao što znaš, rodila šezdesetdruge. Njeno je rođenje, računala sam, trebalo spasiti naš brak od raspadanja. Žao mi je, nije bilo tako. Prevarila sam se u računici. Poslije Mirjanina rođenja, bila sam jedno vrijeme bolesna. Bubrezi, ništa značajno. Tek, svakodnevno sam se morala javljati liječniku. Bio je to neki stari liječnik, prijatelj tvoga pokojnoga djeda, tatina oca. S tim starim doktorom radio je i neki mladi pomoćnik. Zgodan i vrlo pažljiv muškarac. Drž/ne daj, drž/ ne daj i – popušila sam. Ja sam, oh, bože, jednostavno zaboravila tko sam i što sam; u meni se probudila djevojka i – fajrunt. Mislim, fajrunt u glavi. S ocem sam nekoliko puta pokušala razgovarati o tome, ali kad god bi pokušala nešto zucnuti, ostala sam bez riječi i – hrabrosti. A taj se mladi liječnik bio žestoko zaljubio u mene. Čista romantika. Priče, cvijeće, kavica... ali sve onako... izdaleka. Priče sam pamtila, cvijeće bacala, a kavicu... no, popila. Ali, nije da me nije privlačio. Kad bi me god pregledavao, osjetila bih da mi tijelom struji neka slatkasta čežnja, što li... ono kad osjećaš da bi nekome vrlo rado pripadao, ali nisi siguran. U to doba nisam baš bila neka iskusna žena, imala sam tek 25 godina. I, jednog dana, kako to već biva u ljubavnim pričama, stari se liječnik razbolio i nije ga bilo u ordinaciji. I, kaj ćeš, dogodilo se to kaj se dogodilo. Što ja znam što se dogodilo?! Popustila brana, voda iscurila i akumulaciono jezero se ispraznilo...
- Ševa, stara, ševa, ne...
- Daj, mali, čkomi! Kaj ti znaš kaj je ševa?
- Kaj ne bi znal, pa pročitao sam svaku knjigu u kojoj se to opisuje. I to kaj si mi ispričala kao da sam čitao u Balzacovim "Vragoljastim pričama", ne. No, dobro, i kaj? Otišla si doma i sve ispričala starom. Znaš, stari...
- Lako se tebi zezati... Naravno, da sam mu sve rekla. Zatekla sam ga pred kućom kako šeće Mirjanu u kolicima. Gledao me u nevjerici. Očekivala sam da će planuti, a on je samo šutio i gledao me. Nije bio nimalo nervozan, valjda znaš kako zna obuzdati svoje emocije. A onda mi je, kad smo ulazili u kuću, rekao da sam u pravu i da radim što hoću. To me, razumiješ, duboko povrijedilo...
- Daj, mama, ne seri. Tebe je povrijedilo? Kaj. Možda to što si se ti poševila s drugim...
- Zabranjujem ti...
- Kaj mi imaš zabranjivati. Pričaš budalaštine. On šuti i šeće dijete, ti se ševiš s drugim frajerom u ordinaciji, i još se osjećaš povrijeđena što ti nije razvalio šamarčinu, što ti je, kao pravi gospodin, rekao...
- Može bit' da si u pravu, ali to je samo jedna strana medalje. Druga je moja priča. Da mi je opalio šamarčinu, da je napravio scenu, sve bi bilo normalno... ali, on... ali on...
Zaplakala je. E, baš je našla vrijeme! Nisam znao što da radim? Pustio sam je da plače, čupkajući dlačice s lijeve podlaktice. Gotovo sam sve dlačice iščupao kad je prestala plakati, uzela maramicu i ispuhala se u nju tako glasno da sam pomislio da umire. A potom, je, kao da ništa nije dogodilo, obrisala suzno lice i nastavila:
- Ja sam, bože, koja sam budala bila, tu njegovu ne-reakciju protumačila da ima drugu ženu, ne... ljubavnicu... i da mu je svejedno što ja radim. Bila sam sigurna da ima drugu ženu. Ta me misao pogodila kao grom. Spakirala sam se i otišla.
- Daj, mama, spakirala se i otišla u naručaj onoga od čijeg si zagrljaja još nisi ohladila...
- Nisam...
- Molim?
- Nisam. Otišla sam Štefu Trputecu...
- Mome direktoru?! A ne mladom doktoru?!
- Da, upravo Štefu.
- Daj, mama, kaj pričaš!Jebote, pa ti zaista nisi normalna!
(Nastavit će se)
Post je objavljen 06.03.2005. u 22:28 sati.