skroz sam se uzhivjela u ulogu bespomochno zhemsko! jucher mi je dragi objasnio da se nebum ja sama sa svojim autom (sa ljetnim gumama) vozila na posao, nego che on. i tak je on mene vozio. i dochi che po mene.kolegica s posla mi je rekla da mi to nikak ne stoji, a i da mi stoji, da me nikak bash nemre zamisliti u ulozi bespomochno zhemsko. pa kaj. kad mi pashe mogu glumit. kazhe ona, a di je on bio ovih zadnjih 100 godina da te vozi, ko da nemresh sama!
pa drage moje ubarchene i s djecom blogerice, kaje moguche da nakon ubrachenja i jednog, dva, tri djeteta nestane sva ta leptirichasto roza dozhivljaj? pa onda ne kuzhite "romantichnost" bespomochnosti i brige za dragu! bljakavo sladunjavo znam, nisam ni ja bash taj tip, ali me veseli! stoga molim za razumijevanje roza leptirichaste faze!
a kad sam vech iskrena, zgrazha me pomisao od neminovne rutine, od toga da che nam jednoga dana sve postati "normalno" i da chemo se trebati truditi raditi stvari zajedno koje nas sada tako veseli. mislim da se to, koliko god mi to ne htjeli, u manjoj ili vechoj mjeri dogadja svima! a zakaj? zashto ne bi mogli kroz zhivot prolaziti sa ovakvim tupi-glupi smjeshkom kakvog ja sada imam? zashto se svi prepustimo toj rutini zhivota? zakaj se, umjesto da se prepustimo tome, jednostano ne prepustimo leptirichima, strasti i zhivotu kakav je na pochetku neke veze (ili ne na pochetku, ali npr. ko meni nakon povratka iz HK). u stvari me valjda nervira kaj svi znamo kaj bu se dogodilo i svi se tome prepustimo. ne volim raditi gluposti, a pogotovo ne volim raditi gluposti kada znam da chu ih napraviti! neke stvari uzimamo zdravo za gotovo a ne bi trebali zar ne.
tak, ja chu sada sebi svechano obechati da nikada nechu pustiti leptire da odlete i da nikada necemo dragi i ja upasti u rutinu "normalnog" zhivota i da chemo zhivjeti kao i sada. najgore je to kaj obechanje najvjerovatnije samoj sebi nechu ispuniti. hmmmm.
Post je objavljen 04.03.2005. u 10:51 sati.