U Trentu ceo dan pada sneg.
Moja Bugarka i ja još uvek živimo u opštežitelnoj slozi k’o Ćirilo i Metodije, sastavljači onog fonta. Inače za sve neobaveštene poluinteligente, nesrećnike koji u najnježnijoj dobi svoja prva znanja nisu sricali iz bugarske povesnice evo informacije: gorepomenuta braća bili su Bugari. Čitavog života strepeo sam i predosećao da to može biti, ali sam se nadao da se niko neće usuditi da ovu gorku istinu izgovori naglas. Evo, i to se zbilo.
U školi se dogadjaju neobične svari. Ljudi s grupe nestaju, a podmeću nam stalno neke nove. Išao sam da se raspitam u čemu je stvar, ali administracija ćuti. Prvo se pojavio taj neki koji se predstavlja kao američki advokat, ali izgleda kao svinjski otac, geometar ili klanički veterinar u najboljem slučaju. Danas je s njim bila i neka nafrakana crnka, uspijuša. Možda je i bolje tako, razni su se okupili ovde. Jedan Albanac je recimo izjavio da je albanski jezik majka svih evropskih jezika. Neprijatna pomisao.
Pokrenuo sam inicijativu za promenu imena grada. Trento je dosta bezvezno ime, pa sam mislio da varoš zaslužuje da se zove Trstenik. Ili Boturići, for that matter. Nekako lepše zvuči. Pozvaćemo narod da izadje na referendum, pa nek odluče. Očekujem da se trend proširi i da drugi italijanski gradovi požele nova lepa srpska imena. Onda ćemo zamoliti srpskog barda Matiju Bećkovića da dodje i da sa srpskim patosom izvikuje promenjena imena varoši: Kosovo, Jadovno, Ali Bunar, Tamnava, Rekovac, Lapovo… Predosećam da moj posao u ovoj zemlji tek počinje i ne pomišljam na povratak. Potreban sam ovom napaćenom narodu i njihovoj rahitičnoj nejači. U tom smislu baš juče sam obilazio grad i okolinu da odaberem mesto za spomenik koji će mi (za života) podići zahvalni gradjani provincije Trentino Alto Adidje. Taj spomenik će biti glomazno masivan i od bronze i predstavljaće moju skladnu figuru na propetom konju. U ispruženoj ruci ću držati sarmu, u skladu sa pozlaćenom inskripcijom: “Ja nisam došao da vam donesem mir nego sarmu”.
Mrzi me da vam pišem o Veneciji jer se tamo ništa posebno nije dogadjalo, iako sam obećao. Hvatali smo zjale i izbijali direke iz temelja kuća. Radili smo to s puno ljubavi, zanimanja, pažnje i razgradjivačke veštine pa se rezultati još ne vide. Tek, očekujem da će prvi manji zemljotres potopiti pola Venecije. (Zamišljam taj divni grad na dnu prozirne vode, očuvane trgove i zlatne kupole i svidja mi se taj prizor.) Takodje smo skupljali poveće kamenje i svaljivali ga s mostova na ohole glave samozvanih čuvara grada - gondolijera. Cepali smo ribarske mreže, bušili korita ladja, menjali vremena na javnim časovnicima, prizivali kišu i oluju, podvijali nogavice pantalona i kiselili noge u kanalima, zviždukali dopadljive pesmice, puštali zmaja. Pili pivo iz flaše.
Sutra je ispit iz talijanskog.
Post je objavljen 03.03.2005. u 20:54 sati.