jacqueline delaye, kod nje sam stao. fantasticna cura. svira bubnjeve, jedina je jebeno pricala engleski od kompletnog čopora i pričali smo o stvarima o kojima nisam mogao pričat ni sa kime inace. ono, kužila je milijardu stvari. hodali smo po vlaku i ja sam izgovarao pizdarije koje su pisale po vagonima, a ona se oduševljavala mojim odličnim španjolskim naglaskom. šteta kaj nisam kužio kaj govorim. jedino cega se sjecam je viahe i viađe kuš, razlika između puta na spanjolskom i talijanskom. naravno da sam joj odma poceo pjevat rosu salvaje i da je jedan od tipova koji je bio s nama znao citav tekst te sam dobio njegovom rukom pisan tekst i njen prijevod. tekst je isao nesto tipa 'ja sam divlja ruža i zelim da me volis koliko ja volim tebe' ili 'znam da me voliš', kog boli kita.
onu doplatu za brzi su mi oni platili, isto kako su mi uvalili svoje cigariljose i ja sam bio apsolutno zbrinut. rastali smo se u barceloni i ja jacqueline nikad vise nisam vidio, jebo mater svoju. bila je fantasticna, skoro sam zaboravil da imam curu i to sve. pocel sam se setat po barceloni, onak bezveze, pojma nisam imao kam se ide za lloret del mar pa sam pitao taksiste. uputili su me nekam i ja sam krenuo prema tam. i tak, hodao sam jedno pol sata, totalno odusevljen kaj sam konacno dosao do barcelone i reko, eto, mišn akomplišd, totalni si ninja frajeru. i tak se secem okolo bezveze kadli mi se ucini da sam cuo rvacki jezik. e, suljao sam se iza te neke ekipe ko pink panter ali bez uspjeha, nis nisam uspio skuzit jer su hodali prebrzo.
nakon nekog vremena mi je dopizdilo i samo sam uletio nekoj curi i na rvackom pitao dal ima cigaretu. rekla je imam, nije bed. nos mi je procurio od sreće, kosa se narudlala i jaje mi se odvojilo od noge samoinicijativno iako je bilo jako vruce. reko, to koka, kam ides. otfurala me do neke ekipe, ali su mi bili dosadni pa sam ih sve skupa samo lijepo pozdravio i zgibal dalje. rekli su mi da su u fakin barceloni na maturalcu i da ne idu u lloret. dovukao sam se do nekakvih fontana koje su bile bljestave i nenormalne i tamo spazio poznate tenisice. onda i hlace. potom sam skuzio da i majica nije daleko, a kad sam vidio to ružno lice, bilo mi je jasno da je to basist iz mog tadašnjeg benda. reko jebo! basiste moj!
moj basist, godinu dana mlađi od moi, bio je tamo na maturalcu sa svojim razredom. to je bilo odlicno. odma smo se docuglali do ostatka ekipe koja je kliktajima radosti 'ti si imbecil' popratila moju pojavu. rekao je tip da me odma skuzio po sjebanim starkama, trenirci i proburaženoj biohazard majici. bio sam ponosan. reko, i u europi, ja sam prepoznatljiv. poceli smo razrađivat taktike za moj transport u lloret. bilo je zajebano. njihov razrednik je sa sobom imao zenu. njegova zena mene nije podnostila. organski. ono, mrzila me kucka. osjetili smo pizdariju u zraku. svi. bila je pizdarija.
otisli smo do razrednika, njegove kuckaste zene i voditelja puta. odjebali su me. rekla je drolja da nemre takvog izgrednika imat u busu. ona pizdarija je mirisala s razlogom. razredniku je bilo svejedno jer je bio jedan od najtupljih ljudi koje sam ja u zivotu vidio. nije reagirao. voditelj puta je bio za to da idem s njima, ali ova se jebeno protivila. onda sam ja pozvao tipa na stranu i reko gle, voditelju puta. nemam kak u lloret, na misiji sam. sveta misija, lud sam, vidi me koliko sam lud. vidio mi je na glavi da sam lud i odjebao kucku. picka je imala brainstorm situaciju u glavi kad smo prolazili brijem kroz montserrat ak se tak pise. pitala je dal je po tom mjestu nastala stvar ke sera sera i pocela pjevusit. umro sam skoro. od uzasa i horora. nakon nekog vremena dosli smo u lloret i ja sam bio ninja. ali ono, jebeni ninja. izađoh iz busa i odlučih pronaci djevojku si voljenu.
(to be continued)
Post je objavljen 08.06.2004. u 16:56 sati.