Prethodnu noć nisam dobro spavala. Mučili su me bolovi, ružni snovi i brige. Budila sam se svaki čas i provjeravala vrijeme - samo da ujutro ne zakasnim.
I kad je budilica zazvonila, bila sam napola budna i spremna.
Tuširanje, kava i odjednom.... "Što da obučem????" Panika. Idem na važan sastanak, oh joj, zašto nisam ranije o tome mislila. Nervozna, otišla sam popit kavu.
Al nema mira...
Hajde da se prvo našminkam! Skočila sam nakon gutljaja kave.
Opet u kupaoni! Krema za lice, tekući puder - oh, sad podočnjaci izgledaju još gore - malo rumenila... ne ovo je grozno... peri to s lica! - Idem prvo popit kavu - da dođem k sebi!
Sjedim i pijem treći gutljaj kave, kad me spopadne briga – jesam li materijale pripremila, složila, znam li o čemu ću govoriti, čime ću braniti svoje stavove… oh… neću sad o tome. Sve sam spremila, nema brige, samo se idem obuci i malo našminkati.
Kupaona – treći puta!
Opet isto… izgledam grozno, pa što mi je jutros, ruke mi drhte, izgledam ko bolesnik, a i frizura me ne sluša. Vrijeme polaska je sve bliže a ja još nisam gotova sa spremanjem.
Grozno!
I onda me prosvijetli moj mali «Anđeo» i kaže mi: «Hej! Nije važno kako izgledaš, već što znaš. Kreni sad i ne paničari.»
I krenuh!
Kupaona – skinula sam šminku s lica, namazala samo trepavice i stavila ruž. Iz ormara odabrala svoju omiljenu kombinaciju odjeće. Obukla čizme, kaput i svu zimsku opremu. Naprtila torbe i krenula.
Bus… tramvaj… hladnoća… a na mom licu lebdio je smiješak.
Stigla sam pola sata ranije. Otišla u obližnji kafić, popila kavu, pregledala novine i stigla na vrijeme.
Dalje je sve išlo glatko, smireno. Upoznala sam četvoro zanimljivih ljudi, razgovarali smo, iznosili mišljenja, nije bilo nadmudrivanja, nadglasavanja… bilo je ugodno i vrlo poticajno.
Sastanak je trajao oko 4 sata i kad smo obavili posao zbog kojeg smo se našli iz zgrade sam izašla sretna i zadovoljna.
Ponovno sam uspjela. Naučila sam nešto novo i korisno.
Post je objavljen 02.03.2005. u 10:35 sati.