imam nenadjebivo romantični pogled kroz prozor(e) svoje fensi sobe.
a kak mi je cijela ta jedna strana pod staklom (od zida do zida procjena od oka će bit neđe oko 5m), videokrug čak i iz sasvim suprotnog dijela sobe je prilično širok.
no, stanimo uz prozor. i krenimo od početka.
u nekim normalnim okolnostima, urbani pejzaž bi izgledao ovako:
1. oma ispred moje rezidencije dođe najprije parking za, recimo, 4 auta. tu dođe i kontejner. to jest, ne dođe više. :s
2. onda dođe staza širine neđe 5m.
3. pa dođe zelena površina. tu su čak zasađena i neka drva.
4. cesta s 2 traka.
5. staza širine neđe 2m.
6. neka zgrada.
Sunce sija, sretni ljudi vodaju svoju sretnu dječicu, unučiće, čuke, mačke, papige... lijepom, širokom stazom koja vodi neđe prema parku s klackalicama, ljuljama i klupama. i fontanom, da.
tu i tamo prođe koji autić. i iz auspuha mu idu cvjetići.
ko u bal-bal-baltazaru.
a dobrosusjedski odnosi vide se s mjeseca.
slijede nenormalne okolnosti. i to smo mi otprilike svaki dan.
ev danas, recimo:
prvo - onaj parking za 4 auta... spojio se sa zelenom površinom.
staze dakle nema.
a trenutno je pred rezidencijom, u 3 reda, parkirano 11 automobila i 1 Yugo (Koral 65, upitnog postanka).
zelena površina je zapravo smrznuto blato.
kako je nesto kontejner (ili se preobrazio?), neko od dobrih susjeda je svoje smeće samo izvalio na to smrznuto blato, oma uz jedno od onih drva.
smeće sad čeka čukca lutalicu da ga prošnjofa i raznese okolo.
Majka Ultraglasne Bebe gura kolica s Ultraglasnom Bebom po cesti jer nema toliko mjesta za prolaz između 2 auta na parkingu/stazi/zelenoj površini.
čeka se trenutak kad će ijedan od onih automobila šta se nalaze u 2 reda bliže zgradi trebati izaći na cestu.
dođe mi da citiram damira urbana i stihove iz njegove pjesme "Mala Truba".
al neću.
a pogledajmo cestu. neki seronja je "nakratko" (ha!) parkiro šleper na desni trak, uključio žmigulje i ošo prošetat. boli njega...
po lijevom traku non stop neko dolazi, pa ovi jadničci iz desnog traka nikako ne mogu zaobići šlepavog.
stvara se kolona.
a gdje je kolona tu su i emocije.
ah emocije...
srednji prstići rade punom parom.
ja pjevam urbana:
"sad je dobro, mala truba svira dalje... sad je dobro, ona misli još na mene..."
taman fino za ovaj moj urbani pejzaž.
el neko reko da tamo iza ceste dođe staza?
e pa kura*c! opet parking.
i onda dođe zgrada.
koja je zapravo neka firma koja po noći više liči na svratište duhova, vještica, vampira, zombija... štakora i golubova, nego na firmu. čuju se neki čudni zvukovi i naziru se neka čudna svjetla.
(bom bom, mi smo prikaze, bom bom, ne traži dokaze... :|)
a rekli su da će se to velebno zdanje srušit i da će se na tom mjestu izgraditi nova stambena zgrada u kojoj će vladati dobrosusjedski odnosi. baš kao i u mojoj rezidenciji.
to se još čeka.
...
i onda za kraj još ostane ono što bih ja nazvala idealnim okolnostima.
imam poprilično dobru zvučnu izolaciju na prozorima.
a imam i valjane rolete.
iskombinirajte romantičnu idilu.
[svako bi se mijenjo sa mnom, znam. al ne dam.]
Post je objavljen 01.03.2005. u 15:25 sati.