Sreli su se jednog jutra.
On i Ona.
U ranu zoru.
Sunce je tek izašlo.
Oboje su bili tamo i promatrali rode koje su gradile gnijezdo.
Pogledali su se i primili za ruke.
Nisu ništa govorili.
Slušali su ritam krošnji koje su se njihale.
Njihale i šumile.
Oblaci su tiho plovili prozirno plavim nebom.
Poput zatomljenog topota lupala su njihova srca.
U istom ritmu.
Ljubili su jedno drugo.
Došlo je podne, a njegova ruka je još bila svijena oko nje.
Njen dlan počivao je na njenim prsima.
Zapuhao je vjetar i oni su mu potrčali u susret.
Smijeh se zaplitao u njihovu kosu.
Pala je kiša.
A oni su se ljubili.
Kiša nije sprala njegov miris s nje.
Kiša nije sprala njene dodire.
Šetali su dugo u predvečerje.
Njena ruka u njegovoj.
Njegova duša u njenoj.
Srebrn mjesec izdigao se iznad krošanja.
Pjevala je.
Njegov duboki glas ju je pratio.
Proljeće se budilo u njegovim pokretima.
Ljeto je gorjelo u njihovim dodirima.
Jesen…je dozrila u njoj.
Zima nije stigla.
Noć je bivala sve tamnija.
Ali zvijezde su bile tu.
On je bio tu.
I ona je bila s njim.
Tad ga je upitala.
Što će biti sutra?
Odgovorio je.
Sutra je novi dan.
I počet će izlaskom sunca.
Baš kao i ovaj.
Post je objavljen 06.03.2005. u 18:11 sati.