Sutradan je i editiram malo ovaj post. Kao i ljubav i bol i vrućina i hladnoća, bijes je poslije neshvatljiv i neprisjetljiv. Ostaje sjećanje na izgled i površinu, sam osjećaj je ponovo nepoznat.
Sad mi je malo smiješno šta me lajanje moglo izbacit tako iz takta. Lako mi je sad tako razmišljat, kad onaj šuti jutros. Nekako se mislim, koliko je on star i koliko pasi žive? Nije ni bitno, jer kad otiđe jedan, drugi ga zamijeni, i ja nikako da pobjegnem od njih. Zašto neki od njih osjećaju da moraju lajat satima bez prestanka? Dobro, sa malim pauzama, svejedno.
Ako se kome da čitat kako pucam na živce, to ide ovde ispod. Pri kraju je tekst smiren i dobar.
U PIČKU MATERINU I JEBENI KURČEVI PASI I TAB BOTUNI I SVE U KURAC.
Jebena beštija me iritira, mislia sam neke stvari napisat a kručeva životinja ne prestaje i mogu pisat samo o tome kako lajelaje bez prestanka i onda stisnem krivi botun i ova kretenarija od editora se makne i kad se vratim sve šta sam napisa je nestalo u pizdu materinu i sve okoi mene jebemu bogA.
JE LI NIJE DOSTA ŠTA SAM NERASŠOLOŽEN I SVE MI JE DOSADNO I NIŠTA se ned ogađa i nigdi ne idem inego me još i ove glupe životinje moraju zajebavat a ja sse nemam di sakrit od toga jebem jebemu jebemu popizdit ću
TIŠINA VIOŠE TIŠINA JEBATE BOG
Pokušavam se smirit, i taman kad stanem lupat po tastaturi opet počne. Sad je tih. Neću kucnit o drvo, jer bi ga vjerojatno puka šakom i nešto polomia. Mrzim te životinje.
Ja bi da ga neko otruje. Eto. Proba sam to ne stavit, jer je to grozna stvar za reć, i ne bi to nikad. Ali ću popizdit od toga. Upropaštava mi ovo malo volje za ičim šta mi je danas ostalo, zabija me u sve dublje u glavu, povlačim se u sebe, pokušavam nać sigurnu točku i nestajem iz sebe i ne ostaje mi ništa u glavi nego taj jebeni iritantni ubitačni zvuk. I nemam NEMAM se di sakrit, nema sigurnosti pred time, svugdi ulazi i nisam siguran ni unutar sebe, prodire mi unutra i ne da mi da mislim da išta išta, briše me potire i gazi. Dosta mi je svega i oću mir, i ne znam šta ću, pokušavam da tipkanjem potirat, ne usuđujem se maknit od kompa jer će on još lajat i lupam i lupam jer ssam ljut i ne znam šta ću i ako zaurlam oeedeaaf ovde šta ću i kako to napravit i šta onda.
jebo ovo. dosta.
Tih je. Idem probat ponovo. Ma, nemam šta sad za reć.
Preksinoć je bilo zabavno, koncerti su bili super. Sinoć je bilo dosadno i koncerti su bili slabi. A ostalo je sve isto. Život mi se izglancava u onu kuglu. Onu po kojoj se kad se ide ravno, ide u krug, i uvijek dođeš na isto mjesto. A ja hoću krenit okomito, a koja svemirska brzina mi treba za to? Visim lijevo-desno između pretpostavki da je svaki komad žala isti, i da je svaki različit. Prva me straši, a druga ne mijenja činjenicu da ja nisam jedan od njih i da ih mogu samo gledat i eventualno bacat u more.
Eto to je jedna od onih stvari koje sam se sad sjetio kad je glupa životinja tiha. Možda mi još nešto padne na pamet, a možda i ne. Koga briga. Ma ništa, neka ide ovako.
Post je objavljen 26.02.2005. u 20:34 sati.