Malo mi je falilo da obgrlim vlastitu glupost i plivam u njoj. A opet, malo mi je falilo i da uzmem ogledalce, podignem ga visoko u zrak, hodam gradom i plašim, užasavam i tjeram da me mrze-ti ljudi. Baš se pitam šta je bilo s klincem koji je rekao da je car gol. Je li bar junački umro.
Kažu da sam pretjerao, kažu da se bezveze mučim. Kažu da svi žive tako i da moraš moći pustiti kraju. Ja mislim da seru. Serem i ja. Ako već ništa ne mogu promejniti, onda mogu bar popizditi. Mogu se jebati, kad već ne mogu njih. A, tko su oni? Oni, to si ti. Mrzim te. Glup si. Ne znam jesam li ja išta pametniji, ali znam da si ti glup. Mrzim tvoju glupost, mrzim tvoju tupost, mrzim tvoju bezosjećajnost, mrzim tvoju lakoću, mrzim tvoju sreću, mrzim tvoju milost, mrzim milost prema tebi, mrzim te. Ti, moj omraženi čitatelju, si razlog zašto sam ja nesretan. Osjećam se loše kad te nema, osjećam se loše kad si prisutan. Možeš li ikako nestati iz moje glave. Sve što sam dužan, dužan sam tebi. Ti si ono što ne želim biti, a sve što jesi jest ono na čemu ti zavidim. Ti si na dvoru, a ja sam prognan, iako su vrata sasvim slučajno otvorena. Ne znam žonglirati, pa se ne usudim ući.
Kažu da ima prečih stvari. Kažu mi da ima prečih stvari. Postalo je besmisleno govoriti da sam neshvaćen. Ne razumiješ me. Ne shvaćaš što ti govorim. Znam kako ti je. Ni ja ne shvaćam zašto si ti toliko glup. Molim te, nemoj me odbaciti.
Voli me, zavoli me, gledaj me, čekaj me, pazi me, drži me, slušaj me, zezaj me, misli na me, trebaj me, poštuj me, veži me, izdrži me, vodi me, prati me, osjeti me, dodirni me i ja ću tebe. Obećajem.
Kao klinac želio sam rat, tako sam mogao biti junak. I dalje želim biti junak.
Post je objavljen 16.02.2005. u 01:23 sati.