Sidi Duje isprid monitora, mrači mu se prid očima ka' da je Hajduk opet popija pet komada od amatera. Gleda u onu prazninu, u taj prokleti Error 404, a iza leđa mu se prikrada Pegula, s onin svojin licen ka' da mu je prokišnjava' krov cilu noć.
— Šta je, Duje? Opet bumbaš po toj tastaturi, a struje nima? — pita Pegula, češkajući se po tintari.
— E, moj Pegula, nima više struje, nima više ni blog.hr-a. Finito! Fajront! Metnuli su ključ u bravu, a nas izbacili na ulicu ka' zadnje redikule. Sidu oni tamo u Zagrebu, u tim svojim staklenim dvorima, i jednim klikom gase cilu našu povijest. Nema više Meštra da nan obrije lažne vijesti, nema više Papundeka da diže bune u komentarima, a bome ni Picaferaja da nan užge lumin kad padne mrak na servere. Ostali smo samo mi, ka' stara Bloguša na šentadi.
— Ma nemoj mi reć? — zine Pegula. — Pa di će sad sve one tvoje beside? Di će oni pusti recepti i beštime na općinu?
— Sve je to, Pegula, pošlo u kvasinu. Iskopčali su nas bez 'hvala' i bez 'adio'. A čuješ li ti ovo? — Duje prisloni uvo na kućište kompjutera.
Iz dubine zvučnika, ka' iz kakve daleke konobe u boci, dopire pijani glas Strikana i Netjaka:
— Jaaaadni smo tuuu, u našoj žaaaaalostiiii... oooojaaadi nas, oooojaaadi nas, admin-vlastiiiii! — zavijaju njih dvojica, dok se Netjak svako malo zagrcne: — Strikane, jel' ovo kraj interneta? — Muči, Netjače, i pij, nestaje nan domena!
— Čuješ li ih, Pegula? — uzdahne Duje. — To nan je ovi moderni svit. Sve je 'fast', sve je 'instant', a naše riči šta su sazrijevale ka' pršut na buri, to in više ne triba. Sad su bitni ovi šta plešu po Instagramu, ovi šta nemaju tri čiste u glavi. Isključilo nan je Velo Misto s mreže.
— A šta ćemo sad? — pita Pegula, pokislo.
— A ništa. Mi ćemo i dalje pisat po zidovima sjećanja, pa makar nan i ruku odrizali. Jer dok je dišpeta, bit će i nas! Adio, blogu, izgorija si ka' zadnji krnjevac na pokladama!
— Centrala misli da nas je izbrisala. Misle da ako nema URL-a, da nema ni nas. Ma budale! Mogu oni ugasit servere, mogu izbrisat baze podataka, mogu nan i struju isključit... ali jednu stvar ne mogu 'deaktivirat'.
Duje se ispravi, baci pogled kroz prozor put Starog placa, pa lupi šakon o stol:
— Neka gase! Neka ruše! Može krepati blog, može propast domena, može nestat struje u cilome svitu... ali Hajduk živi vječno! To in je kôd koji nikakav virus ne može poisti i nikakav admin izbrisat! Mi ćemo o njemu pisat po zidovima, po korama od stabala, po kamenu... jer Hajduk je naš jedini pravi server koji nikad ne pada!
— Tako je, Duje! — ozari se Pegula. — Ajmo mi popit jednu za pokoj duše blogu, a za zdravlje Ajduku!
Post je objavljen 24.02.2026. u 18:07 sati.