Pregled posta

Zid medalja

I jedna roditeljska iluzija.

PROLOG

Nedavno, nakon dugog vremena sam se čuo sa našim "NF" - om
daaa, kak su deca, jel još veslaju, jel stariji još sa curim Riječankom...
Koincidencija je bila što ju je NF uslikao na korzu i objavio na Blogu, he, he.
Ne znajući za nju!
I tak mi se ovih dana vrte flashback-ovi,
zimska olimpijada u Milanu, zajebancija sa Chat GPT-om.




Cilj su mi bile generirane fotke mene sa OI, i u spiki sa AI,
On meni otkriva, da sam i ja zaslužan za medalje Sinova.
-pa nisam ja veslal!
Pa mi je objasnil.
Palo mi na pamet da imam dosta materijala za novi post.
*************************************************************************************************

U našoj kući zidovi nisu za umjetnost.
Oni su za metalurgiju.


samo dio

Oko 300 medalja. Dva sina.
Skif, dvojac, četverac, osmerac.
Ako postoji nešto što pluta i ima vesla — oni su to probali.

Mlađi – soler u skifu.
To je disciplina “sam si pa se misli”.
Ako brod ide krivo — ti si kriv.
Ako ide savršeno — isto si ti kriv.
Psihologija s veslom.

Stariji?
On se, kako ja volim reći, “švercao” u osmercu.
Ali osmerac nije šverc.
Osmerac je Stroj.
Osam ljudi koji moraju disati kao jedan organizam.
Ako jedan zakasni pola sekunde, voda to zapamti.

ROWING "INCHES"

Živimo blizu jezera.
To znači da su u pauzi znali doći doma.
To također znači da kuhinja nikad nije bila samo kuhinja.

Prehrana je bila znanstveni projekt.
Treneri su nam diktirali recepture.

Jednog dana poruka:
“Danas samo lagano. 120 grama riže. Bez umaka. Piletina na pari. Bez soli.”

Bez soli.

Mama je pogledala mene.
Ja sam pogledao vagu.
Vaga je pogledala rižu.
Riža je izgledala kao kazna.

Klinci sjede za stolom.
Gledaju tanjur.
Gledaju mene.
Kao da sam ja potpisao pravilnik o prehrani reprezentacije.

Naravno da su pojeli.
Naravno da su poslije pitali:
“Može li barem malo… nečega?”

Ne može.

Jer Stroj mora biti podmazan.
A podmazivanje u veslanju nije slanina.

I onda jedno jutro.

Magla.
Onaj tip magle kad ni jezero ne zna da je jezero.
Pet ujutro.
Minus tko-zna-koliko.

Stojim na obali, ruke u džepovima, pravim se da mi nije hladno.
Start.
Zaveslaji.
Tišina.
Samo zvuk vesla i vode.
To treba čuti uživo i doživjeti.
Na...sad se ježim.

I tad shvatiš —
nije stvar u medalji.
Nije ni u vremenu na 2000 metara.

Stvar je u tome da si tu.
Da gledaš.
Da šutiš.
Da vjeruješ.

Prvu medalju donijeli su doma mokri, promrzli i ponosni.
Stavili je na stol kao da su donijeli Nobelovu nagradu.

Mi smo je gledali kao da je zlato.
A bila je bronca.

I tako je krenulo.

Danas na zidu visi oko 300 komada metala.
Ljudi kažu:
“Bravo dečki!”

Ja gledam zid i mislim:
“Dobro je. Preživjeli smo i rižu bez soli. I maglu. I startove. I živce.”

A ja nemam ni jednu medalju.

Ili možda imam.

Ako postoji disciplina:

Dizanje u 5:00 bez komentara

Vožnja po magli

Logistika bez greške

Povjerenje bez uplitanja

…onda sam barem veteran.

I zato ću među tih 300 medalja staviti i svoj plakat.
Ne zato što sam nešto osvojio.

Nego zato što sam bio dio ekipe.





Post je objavljen 15.02.2026. u 21:53 sati.