Marketing
DEMONI
"MOJ ŽIVOT
TRINAESTO POGLAVLJE
(1532)
… Tada sam se, kako se to obično dešava mladićima, zaljubio u jednu mladu Sicilijanku, pravu lepoticu. A pošto je i ona mene veoma zavolela, njena majka to opazi, pa se uplaši da mogu napraviti neko zlo (a to bi se i bilo desilo, jer sam nameravao da s tom devojčicom na godinu dana pobegnem u Firencu krišom od njene majke). Kad majka nasluti da kujemo neke sumnjive planove, jedne noći tajno otputova iz Rima prema Napulju izjavivši da kreće u Čivitavekiju, a pođe u Ostiju. Ja krenuh pravo u Čivitavekiju i napravih hiljadu gluposti ne bih li pronašao svoju draganu. Ko bi ispričao kroz kakve sam sve peripetije tada prošao! Dovoljno je da kažem kako sam mislio da ću umreti ili poludeti. Posle dva meseca devojka mi napisa da se nalazi na Siciliji i da je nesrećna. U to vreme ja sam se bio potpuno odao uživanjima i našao drugu ljubavnicu kako bih ovu zaboravio.
Dok sam tako vodio nemiran život, sprijateljih se sa Jednim sveštenikom sa Sicilije koji je bio veoma obrazovan i dobro poznavao latinsku i grčku književnost. Jednom povedosmo razgovor i o veštini dozivanja duhova, pa tim povodom ja rekoh:,,Celog života silno želim da čujem nešto o toj veštini ili da vidim šta se njome može postići."
Na te reči sveštenik doda: ,,Čovek koji se upusti u poduhvat dozivanja duhova mora da bude jak i neustrašiv.”
Ja mu odgovorih da sam i jedno i drugo, pa da bih se želeo okušati u toj veštini. Tada mi sveštenik odgovori: “Samo ti imaj hrabrosti, za sve ostalo ja ću se pobrinuti.”
I tako se dogovorismo da ćemo pokušati dozivati duhove Jedne večeri sveštenik izvrši potrebne pripreme i reče mi da nađem još jednog ili najviše još dva druga. Ja pozvah Vinčenca Romolija, svog prisnog prijatelja, a sveštenik još jednog čoveka iz Pistoje, koji se takođe razumevao u prizivanje duhova.
Pođosmo u Koloseum, a sveštenik se tu odenu kao prizivači duhova, pa poče da crta krugove po zemlji uz mnogo lepih, obrednih kretnji. Doneli su mu skupocenih mirisa i žara, ali i nekih materija s kojih se širi zadah. Kad je sve bilo u redu, na jednom krugu nacrta vrata, pa nas uze za ruke i jednog po jednog u njega uvede. Potom nam podeli dužnosti. Amajliju preda svom drugu, ostalima naredi da podstiču vatru, a on poče da priziva duhove. Ovo je potrajalo oko čas i po, a potom se pojaviše legije đavola tako da je Koloseum bio dunke pun tih tajanstvenih bića. Ja sam raspaljivao žar na koji smo bacali tamjan, kad sveštenik spazi legijie đavola. pa mi se okrenu i reče:,,Benvenuto, zatraži nešto od njih."
Ja zatražih da se nađem sa svojom Sicilijankom Anđelikom. Te noći uopšte ne dobismo odgovora, ali sam bio vrlo srećan što sam bar video ono što sam želeo. Prizivač duhova reče kako bi trebalo još jednom da se sastanemo i da će mi sve želje biti ispunjene, ako sa sobom budem poveo jednog netaknutog dečaka. Ja povedoh jednog svog šegrta, dvanaestogodišnjeg dečaka, i opet pozvah onog Vinčencija Romolija, kao i nekog Anjolina Gadija, našeg prisnog prijatelja. Kad smo ponovo stigli na određeno mesto, prizivač duhova se poče na isti način pripremati kao i prvi put, samo su mu obredne kretnje sad bile još skladnije. On nas uvede u krug koji je opet nacrtao, i to još lepše i s više svečanih pokreta. Potom Vinčencu stavi u dužnost da raspiruje žar sa tamjanom i za pomoćnika mu dodeli onog Anjolina Gadija Zatim meni gurnu u ruke hamajliju, pa mi reče da je okrećem na one strane koje mi on bude pokazivao, a pod hamajliju stavi onog dečaka, mog šegrta. Sveštenik poče da strahotnim glasom priziva duhove i po imenu pozva mnoštvo demona, vođe legiona. Potom poče da im zapoveda u ime nestvorenog, živog i večnog Boga na jevrejskom, grčkom i latinskom jeziku, tako da se ubrzo Koloseum ispuni sa sto puta više đavola nego prvi put. Vinčenco Romoli je pazio na vatru zajedno s pomenutim Anjolinom i palio miomirisne smole. Ja sam, prema savetu popa, ponovo tražio da se sastanem s Anđelikom. Prizivač duhova okrenu prema meni i reče:,,Jesi li čuo šta su ti kazali? Rekli su ti da ćeš kroz mesec dana biti s njom." Potom me zamoli da budem hrabar, jer je došlo mnogo više legiona no što ih je pozvao, i to onih najopasnijih. A pošto su već obećali da će mi ispuniti želju, treba s njima biti ljubazan i strpljivo se s njima oprostiti.
Na drugoj strani, dečak koji je stajao pod hamajlijom, sav prestravljen je govorio da se na tom mestu nalazi milion vrlo hrabrih demona i da nam svi oni prete. Potom još doda kako vidi četiri naoružana džina koji, reklo bi se, nameravaju da uđu u naš krug. Tog trenutka prizivač duhova, koji je drhtao od straha, pokušavao je što ljubaznijim glasom da ih nekako otpremi. Vinčenco Romoli, koji je sav drhtao kao prut, pazio je na tamjan. Ja sam se plašio isto toliko koliko i drugi, ali sam pokušavao da to prikrijem i hrabrio sam sve ostale. Ali i sâm sam premro od straha kad sam video koliko je pop uplašen. Dečko je gurnuo glavu među kolena i govorio:,,Hoću da umrem ovako jer nama nema spasa."
Ja ponovo rekoh dečaku: ,,Ta stvorenja žive u podzemlju, a ovo što vidiš samo je dim i senka. Zato dođi k sebi i digni glavu!"
On diže glavu, ali opet reče:,,Čitav Koloseum gori, oganj će zahvatiti i nas." Potom pokri lice rukama, ponovi da je mrtav i više ne želi gledati ovaj svet.
Sveštenik me poče moliti da ne posustanem i da zapalim smrdljivu gumu. Ja se okrenuh Vinčencu Romoliju i rekoh mu da brzo baci smolu na žar. Dok sam mu to govorio, gledao sam Anjolina Gadija koji se bio toliko uplašio da je izbuljio oči i sav premro od straha, pa mu rekoh: ,,Anjolo, u ovakvim se prilikama ne treba plašiti, već je bolje da jedan drugom pomažemo. Zato brže-bolje bacajte na žar tu smrdljivu smolu."
Ali kad se Anjolo pomeri, na sav glas pusti vetar i sav se upogani, pa je to okužilo vazduh više nego zadah smole. Kad dečak oseti taj strašni smrad i ču kako Anjolo na sav glas pušta vetrove, diže malo glavu. Tada vide da se i ja tiho smejem, pa se malo ohrabri i reče da đavoli malo- pomalo napuštaju Koloseum i da su se dali u besan trk.
Tu smo ostali sve dok nije počelo da zvoni na jutrenje. Tada nam dečak opet reče kako je ostalo još samo nekoliko đavola, ali daleko od nas.
Pop obavi završni deo obreda, presvuče se i ponovo uze u ruke veliku hrpu knjiga koju je doneo sa sobom, a onda svi zajedno iziđosmo iz kruga gurajući se jedan uz drugoga, a osobito dečak, koji se uvukao u sredinu i jednom rukom držao popa za mantiju a drugom mene za ogrtač. Dok smo se vraćali našim kućama u četvrti Banki, on nam je jednako ponavljao da dvojica đavola koje je video u Koloseumu skakuću pred nama, čas trče po krovovima, čas po zemlji. Prizivač duhova mi je govorio da je često ulazio u čarobni krug, ali da ga nikad nije pohodilo toliko mnoštvo demona i uveravao me je da mu se pridružim pri osvećivanju jedne knjige posvećene đavolima, iz koje ćemo crpsti bezmerno bogatstvo, jer ćemo pitati đavole gde je zakopano blago kojeg je zemlja puna i kako ćemo se obogatiti, a da su ove naše ljubavne zgode i nezgode obična ludost i budalaština od kojih čovek nema nikakve koristi. Ja mu rekoh da bih ga veoma rado poslušao kad bih znao latinski. On me je uveravao da nije važno što taj jezik ne znam jer je mogao samo da je hteo naći mnoge ljude koji ga znaju, ali nikad nije naišao na čoveka tako staložena i srčana, pa bih morao da poslušam njegov savet. Razgovarajući tako stigosmo do naših kuća, pa smo i jedan i drugi čitave te noći sanjali đavole.
Kad sam sutradan opet video prizivača duhova, on je počeo da na mene navaljuje kako treba da pristanem na taj pothvat, a ja ga upitah koliko bi nam vremena trebalo da to izvedemo i kud bismo morali da pođemo. On mi na to odgovori kako nam ne bi trebalo ni mesec dana da taj posao privedemo kraju, a najbolje bismo ga obavili na planinama Norče. Iako je jedan njegov učitelj takav posao obavio pored mesta Badija di Farfa, on je tu naišao na neke teškoće kojih na planinama Norče verovatno neće biti, a gorštaci s Norče su poverljivi i ponešto se razumeju u ove stvari tako da bi im, ako se za to bude ukazala prilika, mogli biti od neocenjive koristi. Reči ovog sveštenika-čarobnjaka toliko su na mene uverljivo delovale da bih rado prihvatio njegov predlog, ali mu odgovorih kako najpre želim dovršiti one medalje za papu, i to samo njemu poveravam, pa ga molim da čuva tajnu. Međutim, jednako sam ga ispitivao smatra li da ću se u roku koji mi je obećan zaista naći sa svojom Sicilijankom Anđelikom, jer pošto sam video da se vreme našeg sastanka približuje, nisam mogao čudom da se načudim što o njoj nije bilo ni traga, ni glasa. Pop mi je govorio da ću se sigurno s njome naći u predviđeno vreme, jer đavoli ne lažu kad nešto tako svečano obećaju kao što su obećali onda. Ali neka budem obazriv i čuvam se svake zadevice koju bih povodom tog slučaja mogao izazvati a pri tom da se trudim da podnesem i ono što je mojoj prirodi strano, pošto sluti da mi predstoji neka velika nesreća. Stoga bi bilo dobro za mene da pođem s njim na osvećenje one knjige, jer ću tako otkloniti sa sebe opasnost i usrećiti i sebe i njega. Ja sam sve više izražavao spremnost da prihvatim sveštenikov poziv, pa mu rekoh da je u Rim stigao neki majstor Đovani da Kastel Boljonjeze, odličan stručnjak za izradu medalja koje su bile slične mojima, samo čelične, i kako veoma želim da se s ovim darovitim čovekom ogledam i steknem glas u svetu takvim radom, nadajući se da ću svojim darom a ne mačem potući neprijatelja. Ali pop mi je i dalje govorio :,,Molim te, Benvenuto, pođi sa mnom i izbegni veliku opasnost koja ti preti i koju naslućujem."
Ali pošto sam ja bio čvrsto rešio da najpre završim medalju, iako se bližio kraj meseca, nisam se više sećao ni Anđelike ni bilo čega sličnog, nego sam se sav predao svome poslu.”
Moj život : život Firentinca Benvenuta, sina majstora Giovannija Cellinija, koji je on sam napisao u Firenci / Benvenuto Cellini
Moja knjiga:
Preuzbudljivo, koji zapisi! "Autobiografska knjiga o životu i stvaranju znamenitog renesansnog kipara i zlatara. Pisao ju je, a velikim dijelom i kazivao u pero svojem pomoćniku, između kraja 1558. i 1566. godine, no do objavljivanja je došlo tek stoljeće i pol kasnije. Ova osobna epopeja svjedoči o Celliniju kao nadarenom, nasilnom, izuzetno praznovjernom, hirovitom, darežljivom u prijateljskom krugu, ali inače izrazito nesklonom nježnu prijateljstvu, razbludnom i nipošto neporočnom, zavidnom i zlobnom Firentincu, no uvjerenom u vlastitu mudrost i obzirnost. Unutar njegovih sjećanja izmijenjuju se lokaliteti - rimski, firentinski, pariški dvor - i mnoštvo najrazličitijih likova: pape, kraljevi, biskupi, kneževi, književnici, umjetnici, ali i kurtizane, pučani, redovnici, razbojnici i drugi, čime se pridonosi autentičnosti prikaza tadašnjega svijeta."
Cijelo 12. i 13. poglavlje knjige od ukupno 16:
Benvenuto Cellini — is this the face of the sculptor and murderer?
Članak na linku https://www.ft.com/content/0fb66c95-8745-4ba6-b2f6-1bb2f2ffba8c
Benvenuto Cellini — je li ovo lice kipara i ubojice?
Da,
Benvenuto Cellini bio je poznat po nasilnom i turbulentnom životu koji je uključivao višestruka ubojstva, iako je najpoznatiji po svojoj umjetnosti. Pitanje se može odnositi na Cellinijevu autobiografiju, koja opisuje njegovu umiješanost u nekoliko ubojstava, uključujući javno ubojstvo suparničkog zlatara. Priznao je da je počinio tri ubojstva, a Papa ga je jednom pomilovao za ubojstvo kako bi mogao dovršiti umjetničko djelo.
Cellini je bio poznat po svojoj eksplozivnoj naravi i često se upuštao u ulične tučnjave. Priznao je da je počinio najmanje tri ubojstva i u jednom trenutku je osuđen na smrt.
Unatoč svojoj nasilnoj prirodi, Cellini je bio vrlo uspješan kipar i zlatar koji je radio za moćne mecene poput Pape i francuskog kralja Franje I.
Njegova autobiografija pruža živopisan, iako samohvalisav, prikaz njegova života i vremena, koji uključuje detaljne opise njegovih zločina.
Njegove umjetničke vještine bile su toliko cijenjene da ga je Papa pomilovao za ubojstvo.
Post je objavljen 25.11.2025. u 21:25 sati.