Počela sam piti s četrnaest. Vikendom, piće-dva.
Ništa strašno, standardni tinejdžerski eksperiment “da vidimo što je to što odrasli neprestano sipaju u čaše i glume da im je bolje”.
Kasnije, s djecom, to se pretvorilo u čašu vina navečer. Samo jednu, kad su oni u zemlji snova.
Nekima je to navika, nekima ritual, meni je to bio način da preživim trenutak tišine bez da razmišljam o tome što sve nisam stigla taj dan.
U jednom trenu sam primijetila da se ta čaša pojavljuje baš svaku večer. Da se jedna čaša pretvorila u dvije, tri...
Pomislila sam: “Okej, možda imam problem.”
Pa sam prestala. Bez krize, bez terapije, bez drame.
Samo sam prestala.
I tada sam shvatila, moj problem nije alkohol.
Moj problem sam ja.
Jer, sve gluposti u životu sam napravila trijezna.
S čistom glavom. S planom. S bilježnicom.
S onim samouvjerenim “ovaj put znam što radim” izrazom na licu.
Pod utjecajem alkohola nikad nisam slala poruke bivšem, prijavljivala se na glupe poslove, ni donosila životne odluke u tri ujutro.
To sam radila potpuno prisebna, s jasnom vizijom i lošim rasuđivanjem.
Dakle, vino me možda opuštalo, ali nikad me nije natjeralo da kupim orbitrek, kupih hrpu nepotrebnih stvari ili se upišem na tečaj koji sam platila i nikad otišla.
To je sve bio čisti, organski, ručno rađeni idiotizam.
Na kraju dana, ne treba meni alkohol.
Meni treba diploma za neodgovornost i netko da mi oduzme pristup internetu nakon 22 sata.
Uglavnom, nisam prestala piti zato što sam dotaknula dno.
Prestala sam jer sam shvatila da dno i ja imamo zakazan sastanak i kad sam trijezna.
Post je objavljen 24.10.2025. u 09:41 sati.