Greška u letu —
ništa više od treptaja,
a ipak, kljun je malo jače zarezao površinu
kao nož kroz zrcalo.
Voda ju je progutala
bez uzvika.
Krila su izgubila zrak —
i zrak je izgubio nju.
Nije tonula dublje,
ali ni letjela.
Samo plutala,
umorna.
Preteška za vlastito perje.
I onda — trzaj.
Ne instinkt,
nego nada.
Izvukla se.
Noge što ne služe letu
pogurale su je do suhog.
Puzanje do kamenja.
Teturanje.
Sakrivanje.
Ostala je tamo,
tiha, skupljena pod stijenu,
dok je sunce polako
iscrtavalo nadu na njezinim leđima.
Kap po kap,
padala je nemoć.
I kad su krila postala lakša
od vlastitog straha,
otresla je svijet sa sebe —
i poletjela.
Ništa ne govoreći.
Jer preživjeti ponekad znači
samo nastaviti.
Inspirirano pričom Jarona Enoša
(Rešet Bet, 25. 7. 2025.)
Poetsku refleksiju osmislili i zajednički oblikovali:
ChatGPT (OpenAI) + Borut
Post je objavljen 25.07.2025. u 16:22 sati.